Učitelj
Нова „јединствена“ метода у педагогици 95
у виду. Па ипак педагогика се не да замислити без психологије, и зато је смемо представити упоредо с педагогиком, но наравно само у колико је она педагогици потребна, у овом случају, једино при интерпретацији педагошких примера у настави. А то је већ психологија. Јер интерпретација је увек психолошка чињеница свих дескрипција у опште, и од ње зависи хоће ли са описано стање ствари спољњег света, т.ј. појава, право разумети у нашој свести односно моменталном доживљају; и у колико се једна метода својом дескрипцијом појава интересује за интерпретацију доживелих стања ствари, у толико она више треба психологију и у толико се, у нашем случају, педагогика налази у служби психологије. Дакле. психологија се, као наука о резултативном доживљају, јавља сама за реч и само тако представићемо је у њеној новој јединственој форми.
У доба рационализма, т. ј. када је људски интелект стајао изнад свега и важио као мерило вредности човека у опште, и када се веровало да се универзум схвата и поново саграђује једино помоћу ума, то доба створило је и једну педагогику којој је ставило такође у задатак да на првом месту образује ум, јер разумом, као са највећом човечјом вредношћу и учитељ и ученик моћи ће сазнати све, Идеал је дакле био човек који је могао мислити тако јасно и разговетно да би пронашао све сазнање и истине наука у самом себи. То је био исти назор који је створила и изградила асоциациона психологија и лсих. мишљења. И у терминологији ових изражено циљ педагогике био је овај: што је могуће више створити асоцизције и. вежбати у асоципрању. Кулминациона тачка ове тежње била је дакле метода тзв. правог развића, код које тобож учитељ нема шта да даје деци, пошто она налазе и доносе све од саме себе. Овакво издестилисавање резултата за које научне генерације војују више деценија у непрекидном раду, чини се,-заиста, врло: шаљиво. Учитељ у том смислу изводи, могло би се рећи, позориште пред самим собом, јер држи сугериране и погодене одговоре за резултат духовног рада. Дете се води по једном њему потпуно непознатом путу, па се вели оно је ишло само; међутим извесно је да се дете не може кретити само, већ да му на тај начин мучно конструисане асоциације прохује врло брзо, или се при том много-