Učitelj

Домаћа књижевност 625

конац та се пијемонтска мисао провлачи и даље кроз акцију свих народних вођа и долази до најсилнијег полета у оном ДИВвНОМ добу од 1903—1912, кад је у пуном процвату слободе и демократије малена Србија с одушевљењем смело стремила највишем идеалу нације...

Нашу нарочиту пажњу у овој Историји привлачи обрада првог и другог српског устанка. Историји овога времена ударио је прве основе Вук Ст. Караџић, који је као савременик многе догађаје из тога времена описао по непосредним утисцима и личном познавању људи и догађаја, а нарочито ратовање по Мачви и Рађевини („Прва година српског војевања на дахије“), које је провео као писар у војсци Ђорђа Ћурчије, чувеног хајдучког харамбаше у Церу и околини. Вук је запамтио стање и под дахијама и пре дахија, и, како сам вели, он је „готово све знатније поглаваре познавао сам лично, а с многима се разговарао и у друштву јео и пио.“ Према томе и његово описивање првог устанка углавном је најпоузданије. Његов рад на томе пољу допуњују Мемоари проте Матеје, једног од војвода и покретача првог устанка.

После Вука обрадом наше нове историје бавио се Милан Ђ. Милићевић, бележећи причања живих савременика и предања народна о људима и догађајима. Међутим научна обрада ове историске епохе почиње тек са историским радовима Стојана Новаковића. Али, док је Новаковић писао у већини по већ штампаним изворима нашим и страним, дотле Мих. Гавриловић, Чеда Мијатовић, др. Дража Павловић, Миленко Вукићевић и Слободан Јовановић, почињу писање наше новије историје по архивској грађи дотле необјављеној. У новије доба њихов посао настављају др. Гргур Јакшић, др. А. Ивић, др. Душан Пантелић и др.

Услед овога литература наше историје Х1Х века нагло се увећавала. Кад се свему дода грађа објављена у издањима Српске краљевске академије, Гласнику Српског ученог друштва и разним часописима, онда се може рећи, да је та грађа обилна. Али, и поред тога, многа питања из тога времена остала су још довољно нерасветљена, а што је главно, често су новија испитивања потирала тврдње ранијих испитивача. Услед тога настало је и неслагање о извесним историским чињеницама, тако да се нестручном читаоцу било тешко правилно оријентисати.

Добит од Историје г. В. Ћоровића, поред осталог и у томе је, лшто је из ове огромне грађе за нашу историју Х1Х века зналачки одабрао и сређено дао оно, што се засад може примити као несумњиво тачно. Тиме је свима, који се служе историјом, дао једно поуздано изворно дело. Могло би се рећи да у делу г. Ћоровићевом нема свих детаља; али то је разумљиво, кад се има на уму, да он није писао засебну историју првог и другог устанка, већ целу народну историју, у којој је прегледно и концизно могао изнети само оно што је битно, не губећи се у споредностима.

Учитељ 40