Učitelj

Нове књиге и листови 635

нашег поморца, Запловили смо према Скандинавији; „Зелена земља“, Ескими — дивљаци Севера“ итд. Стил којим су писане обе ове књиге подесан је и лак за читање, а садржина приповедака је врло занимљива нарочито за ђаке и омладину. Од стране Министарства просвете препоручене су за школске књижнице и за поклон ученицима о свечаности на крају школске године.

Драг. Ж. Тешовић: Из царских крајева, народне приповетке. Издање књижарнице Рад. Д. Ћуковића. Београд, 1983 г. Цена 8 динара. 5 Књига из „Царских крајева“ намењена је омладини. У њој су народне приповетке које је забележио г. Драг. Ж. Тешовић. Ту је приповетка „Ко добро чини, добро и дочека“. Једанпут Бог ишао по земљи, па срео једнога младића и позвао га. У пољу видели много врана, па младић зажелео да му их Бог претвори у козе, па би он свакога невољника нахранио. Бог му учини по вољи. Даље Бог сретне опет једног младића и позове га. По његовој жељи Бог му је претворио два орла у два коња, да би и он помагао невољнике. Затим наиђе на младића коме је по жељи дао жену добра срца као што је био и сам. Бог је онда отишао на небо. Пошто је прошла тодина Бог сиђе да их обиђе и да види да ли раде што су обећали. Али прва двојица нису били добри и Бог поврати козе у вране а коње у орлове; само човека и жену благослови, јер су били добри. И друге приповетке као и ова лепо су пробране и написане лепим и лаким стилом. Књига је препоручена од стране Министарства просвете.

Тодор Маневић: Нашинци. Издање Књижарнице Рад. Д. Ћуковића. Београд — Теразије, 1933 г. Цена 15 динара.

У овој књизи су путописи Тодора Маневића, за које књижевник г. Ранко Младеновић каже, да су мистика, али, не она тражена и варљива/ већ израсла из живота. Г. Маневић, Јужносрбијанац, У овим својим путописима, на један особито леп начин описује Јужну Србију. „То је први пут“, вели г. Младеновић, „да син шумне Брегалнице ослушкује топло цвркут птица, мирис пољског цвећа и растење дивље траве на светитељски измученој земљи свога завичаја“. Колико је то лепо описивање да наведемо само неколико реченица. Говорећи о возу узаног колосека који води у Охрид и Преспу г. Маневић пише: ,... Још му је име и „чајниче“. Тако су га крстили тамо доле кумови Прилепчани, толико познати по шеретлуцима и духовитости, да их се и мајмуни клоне, те и данас „во Прилеп мајмун не играе!“ Како би играо сиромах, кад су му ставили у шупљи орах живу осу!...... « У возу муж и жена из Гостивара, који су се целим путем са уживањем инатили на арнаутском — да их не бисмо разумели. Узрок колико наиван, толико и честу супружничким препиркама. Због мужевљеве немарности да понесе