Zemunski glasnik

256

Крчма иа друлу. > Приповетка Ивана Тургењева. (Свршетак.) — Бог ти помогао одговори Аћим и уђе у своју колебу. У авлији му бехукогви, крава и таљиге, кокошке му одаху око коиебе. . . Ћутећки уђе у колебу. Старац иђаше за њим. Аћим ееде на једну клупу и наслони се на склопљене руке. Његов га стриц, који се беше на врата наслонио, тужно гледаше. — Где је моја жена ? упитаће Аћим. — Код госпође. одговори брзо старац. — Она је тамо. Овде су довели твоју стоку и донели твоје покућанство, а она је тамо остала. Оћу л' да идем код ње? Аћим ћуташе. — Иди, рече најзад Аћим. — Ах стриче, стриче! јецаше Аћим, док опај капу с клина скидаше: — сећаш ли се шта си ми казао, кад сам се хтео венчати? — Све је боЈКЈа воља! — Сећаш ли се, како си ми говорио, да ја нисам више сељак, да вам нисам више вршњак. А какво је сад време дошло! Сад сам го, као прст. — Човек се не може свакад од нлих људи одбранити, одговори стари — али кад би се сваки за глуие људ.е увек богу молио , кад би 1ч)сподарство било на правди и прашгци или кад би ми имали законе, од којих би се бојао. . . Од чега се он боји ? Он је курјак, и као курјак зна да граби. И старац узе капу и оде. АвдоКија баш иђаше из цркве , кад јој казаше , да је тражи стриц њеног мужа. Дотле га је она врло ретко виђала, јер старац готово никад није шпао у крчму. Она дође код њега. — Шта је, Петровићу? да се није што догодило. — .Није ништа, Авдокијо АреФијевна, него твој муж пита за тебе. — Је ли се вратио? — Јеете. — Па где је сад? — Ено га у селу, у колеби. Лндокија се пренерази. — Чуј Иетровићу , питаше она, гледајући му у очи — дали је л>ут? — Ни сам приметио , да је љут. Авдокија обори главу. — Па хајдмо! рече она, обвивши се великом "марамом ; и обоје пођопге. Ћутећки дођоше до еела. Кад се приближише колеби, спонаде Авдокију некакав страх, да јој колена клецаху.

— Тата Петровићу! рече она иди ... кажи му да сам дошла по његовој зановести. Петровић уђе у колебу и нађе Аћима врло замишљена где седи на оном месту, на ком је био и кад је старац отишао из колебе. — Је ли дошла? упита Аћим, дигнувши главу. — Дошла је! одговори старац, ето је пред вратима. — Кажи јој нек уђе унутра! Старац изађе, даде јој знак руком да уђе , па он онет седе на клупу. Дркћући отвори Авдокија врата, нређе преко прага, па стаде. Аћим управи очи на њу. — Сад АреФијевпа, шта ћемо да радимо? — Ја сам крива! прогунђа Авдокија. — Ах АреФијевна, сви смо грешни. На пјто о томе више говора! — Зликовац нас је обоје унропастио! јецаше Авдокија и сузе јој текоше низ образе. Ти Аћиме СеМ( новићу иШТи твој новац натраг. Мене не штеди. Ја.ћу се заклети, да сам му нОвце дала у зајам. Елисавета Нрохорбвна имала је право, да на.ше имап.е нрода; али за што да он нас опљачка? . . . ишти натраг твој новац! — Ја немам од њега ништа да тражим, "оДговори тужно Аћим. Ми смо се намирили. — Како.тб? ниташе зачуђено Авдокија. — Сад, пгга је ту је. — Знаш ли ти настави Аћим, и његове се очи необично засветлише — знаш ли ти где сам ја ноћио? Ти то незнаш. Код Наума у подруму с везаним рукама и ногама. Хтео сам да га упалим, но ме ухвати баш на делу. Јутрос ме је хтео водити пред суд, но му се нешто сажали, те ме пусти. Сад дакле видиш, да ја од њега не могу нингга тражити. Па кад би и тражио, он би рекао, кад сам ја од тебе новаца узајмио? Ја би му тада одговбрио: моја је жена новце испод патоса узела и теби дала. Он би тад проето рекао: твоја жена лаже! Дакле кажем ти. боље да ћути н. — Ја еам крива, Семоновићу, ја еам крива! јецаше ужаснута Авдокија изнова. — 0 томе нећу да говорим, рече Аћим после кратког ћутан.а; но шта ћемо сад да радимо. Сад више немамо ни куће ни нара. — Избавићемо се Аћиме Се.моновићу ; молићемо .Лисавегу Нрохој)овпу, она ће Нас нотпомоћи; КиЈ )ИЛовна ми је то обећала.

— Нећу , АреФијевна, а ти ако хоћеш, можеш ју заједно са Кириловном молити за тебе; то је све твоје и њезино масло. Чуј што ћу ти казати: остај ти овде збогом . а ја идем. На срећу нашу -ге немамо деце, а ја могкда нећу пропасти. Једна душа, једна гуша! — Хоћеш ли опет да продужиш рад. Аћим се грохотом насмеја. — Ја би заиста био добар кириџија, заиста ваљан кириџија! Нећу, АреФијевна , то није лако , као на пример оженити се ; за такав тежак посао није старац. Нећу овде да останем, видиш . . . нећу да прстом показују на мене . . . . разумеш ли ме? Ја идем да се молим за опроштај грехова, АреФијевна, его за то идем. — Та какве ти грехове имаш, Семоновићу ? питаше Авдокија уплашено. — То ја сам могу најбоље знати. — Па коме ћеш ме оставити Семоновићу ? Како ћу ја без човека живети ? — Коме да те оставим ? Ах, АреФијевна, како говориш! заиста! Ти имаш чоиека старог и изнемоглог. Ти си и досад готово без мене била па мож" и у будуће. Мало још имања, што нам је остало, оставл.ам ти; узми све, мепи не треба ништа. — Како ти хоћеш Аћиме Семоновићу, жалосно одговори Авдокија, ти то најбоље знаш. — Тако је. Али не мисли да сам ја на тебе љут, Авдокијо АреФијевна . јер воћ . . . требао сам раније да боље пазим. Ја сам сам крив и кажњен (при овим речима тешко уздахну). - Кад се нешто почне, треба да се ради како ваља. Године су ми протекле, сад треба да се бринем за спасење душе ми. Мени старом будали, чинило се је, да ћу са младом женом срећно живети... Не мој брате! тонрв се моли богу, лупај главу о дувар , трпи и ности . . . . А сад, мамице, иди; ја сам врло уморан , па хоћу мало да одпочинем. И Аћим уздишући леже на клупу. Авдокија хтеде нешто да одговори, стаде, погледа га, обрну се па бде. О.на се није надала, да ће тако јевтино проћи. — Да те није излемао? упкта ју Петровић , Који сеђаше [на својој клупи, кад она из колебе* изађе. Авдокија нрође миМо њега ћутећки. Па гле само, молим те, па није ју истукао, мумл.аше старац смешећи се. протрља руКом''браду и шмркну бурмута.