Žena

528 ЋЕНА

Уђе код Јове, растреса га из очаја, и каже му: — Идем! Идем у Тиквеш, да га потражим и да се распитам.

Он је једва разуме. Бар је не зауставља, а и да је зауставља, не би му помогло. Ово сад, не тиче се његове главе. Онамо где она иде, свак одговара само за себе. Ружа ће с њом. Она | је није звала, није је тражила, само јој рече куда ве: Ружа. се сама јавила.

Морале су проћи преко планине Пљачкавице, па да најкраћом стазом испадну на Тиквеш. Мучна је то стаза за жене, а нарочито стару жену, као што је Станка. У један мах мишљаше не може даље, али прикупи сву снагу и превали планину. Кад је свањивало, жене су биле у Тиквешу.

У даљини виде логорске ватре, а за мало распознају већ и прве страже. Не вреди крити већ иду право њој. Војник их задржа: Стој! Станка је напред; она ни најмање не стрепи од војника. Зна да српски војници не дирају жене. Ружа је претрнула. — Куда ћете 2 пита војник, кад их је зауставио.

— Идем да тражим сина, каже Станка, а она иде да тражи мужа. И показа главом Ружу.

Од тога гласа и од ових речи, војник чисто претрну.

— Где ти је син2 У којој чети и у ком пуку 2

Неко време нема одговора. Он је, он је... Ми нисмо из Србије.

Војник, као да се досети. — Твој син није у српској војсци.

— Није! Однеше га Бугари. Знаш како је.

— јесу ли и вас послали Бугари да нас ухо дите2! Нисте ли шпијонке2 запита војник. Глас му је дошао страшан. Пре неки дан погибе му од Бугара брат.

Али кад погледа Станку, дође му жао. Када је виде онако скршену у сузама, сети се своје мајке. И његова мајка кад јој допадне глас, да јој је погинуо син, исто ће тако плакати. Онако као Станка изгледа само мати кад оплакује сина.