Žena

АЕ БЕБА 529

И војник попусти.

— Седите тамо. Сад ће доћи стража. Па онда додаде колико је могао, мекше: — Не бојте се!

Кад је дошла стража, одведоше их офисиру. И њему би испрва криво, посумња за час да то нису какве шпијонке, па онда и он омекша.

— Како ви мислите да тражите синаи мужа 2 пита их.

— Па да извидимо гдеје била борба и обиђемо мртве...

— Не можете тамо. Што је било мртвих, сарањено је. Што је било рањеника, отправили смо.

Наста дужа тишина. Тада се усправи Станка и пита: Све сте рањенике однелиг! Све! У томе гласу и питању беше и надеи страховања — свега.

— јесте, све смо однели! Каже јој офисир. Ми нисмо дошли да убијамо и печемо рањенике него да се боримо. Ако је твој син само рањен, он је у Велесу.

— Тако ти Бога, пусти нас тамо.

— Тамо ви сад не можете. Него ћу да питам. Како ти се зове син.

Она му каже.

Војници су таман устали; на земљи где су заноћили било је сламе. Јутро је било хладно и они дадоше женама мало сламе да се одморе... још их један или други запиткиваше понешто, па их оставише.

Подаље од њих села три војника, кувају кафу и разговарају. Разговарају о њима, о женама које дођоше овамо. А Станка и Ружа напрегле слух, зауставиле дах и слушају.

— Видите, браћо моја. По ноћи превалила стара жена Пљачкавицу, каже један. Шта ти је мати. Благо оном ко има матере! .

— И добру жену, каже други.

— ја не знам, вели трећи, вредили нами овако. Гледам јуче, Сима упртио бугарског рањеника и вуче га на превијалиште. Каже, доста имамо невоље ис нашима али не могу друкчије. Испрва, каже, замолио ме је Бугарин, бога ради, да му дам мало воде. Кад му дадох, Бугарин се заплака што

2