Ženski svet

а ое одооздравља „Адлах равосум 14 а тако оиет Хаџиница у антерији, окићена бисеСлрајево анрила 1893.

ром и ду метима, дочекује евоје чланице и родбину на зија Фет (част). X

НЕКАД И САД.

(Ленау).

BpaliaM сс милом месту 7 Где но сам блажен био, Где но сам бујнс снове У души евојој свио. У души живи слика Минулих срећних дана 7 Јоштс сс будно сећа Нређашљих бајних снова. Буран је живот јадан, Изломљен борбом клетом. 110 још’ се душа снажи ЉубавлЈу благом. светом Ево ме једва једном 7 Углсдах милу дољу 7 У њој да тражим срећу, Излечим тешку бол.у Ал’ нема оног баја 7 Леиоте, дражи 7 чари, Суморност, туга 7 сета Над свима гоеиодари

Вршац.

Другови стари верни, Стискоше братски руку, Загрљај, пољуб братски, Не мога смањит’ муку. Заман сам гледом лут’о 7 Заман 7 јер тебе нема 7 Другоме твоја душа Радости, сласти спрема. Друзи су око мене, Облећу свак’ дан густо, У души мојој јадној Празно је, свеје иусто Ссћам се оног места 7 Гдс сам ти руку дао, СеЈшм се кад сам с тобом, По нољу цвеће брао. На близу поток бајни, Лlубор сс тихи чујс 7 А селска звона света Побожно, тијо брује. За мене нема више Љубави, праве среће, Радост, л.убавно мил.е, Вратит’ се вишс неће.

Ту сам те срећан иит’о Да л’ ти се љубав буди ? А ти ми климну главом 7 Паде на моје груди. Наша се љубав заче, Бејасмо срећни тада 7 У срсд те среће наше Гром пуче изнснада. Растат се морадосмо llа дуго дуго доба 7 Заклетву ја ти дадо 7 Веран оетат до гроба. Завет сам мој очув’о 7 Веран ти свагда оста, Љубав још живи 7 нламти, Као да данас иоста А тебе нема, нема 7 Љубав ми твоја зађе, У тућем загрљају Срцу ти 7 дувш слаЈ;е.

Владимир II. Bлајић.

НЕСРЕТНИ.

€амо онај с иравом може се сретним звати који у ноштењу живи. Живот човечији онда иам је јасан, кад се над човеком гробна врата затворе тај у неиредвиђеној будућпости нема се чему надати, ои је овде на земљи све свршио! Зашто ? Орећа лети, које ухвати тога је, ал само дотле, док се коло среће не окреие, јер данас се врло лако збуде, да онај ко је данас први, сутра је последљн, ко дапас јаха, сутра нешице иде. - Не мати горег на свету но насти у песрећу, ал ко бп се могао зарећп да у њу иастм неће;

на ипак ја држим да би мање несреће могло бити на свету. Помисао та, да и сами можемо свагнта дочекати, треба да нас потсети, каква је ужаена неправда, затворити врата пред оиим, ко у неерећи номоћи иште јер у непредвиђеној будућности лахко пам могу иетом мером мерити, каквом смо ми сами у срећи мерили другима, онда бих нам тешко врло тешко било Мени није пишта тако гадно, као но* стуиање неких људи нрема ономе који етрада. Меето да му помаже, злобно довикује: и иије за друго! Врана враии пикад очн иеконала није, алн човек човеку

Бр. 7 ЖЕНСКИ СВЕТ.

105