Ženski svet

ЂУЛИЈА.

§КЖ- ада Ј е ЈУ та Р ња 30 Р а иросула своју 4, 11Жу благу румеи, да њоме освежи своја чеда, да их напоји и оснажи, пођох и ја, да је нрви нут поздравим 'f/fz у српској земљи, да се дивим њеноме чару. На пет корака од нрозора, шумила је тиха река, на чијој, као огледало новр шини, купаху се први сунчани зраци, а над њоме повијало се јато гавранова, који крештањем прекидаху нему тишину, час iio губећи се и оиет враћајући се. Супротна обала реке била је засађена врбама, иза којих се пружао низ турских кућа, које допираху до дивне зграде „Начелства“ иза којег се величанствено уздизао град. Ова нојава можда не би имала за друге дражи. али ја, која сам се толико заносила овим крајем, на мене је све тако утецало, да не знам речи, којима би то нацртала. Напајајући се јутарњом свежином, и заустављајући поглед на сваку стварчицу, која ме окружавала, готово и не приметих приличан број була, умотаних у белим Фереџама, како поседаше на бедему реке. У исти мах приђе ми баба, која је била одређена да ме нослужује, и у којој још сиеоћ иознадох разговорно створење; она ми скреиу пажњу на буле, и рече: њих можете сваки дан видети; то је њихова највећа радост, кад носматрају воду и вране. А да ли сте видели Ђулију? Ја је зачуђено погледа, и рекох, да овде никог не нозиајем. Уједно је запитах: ко је то, чије име мало час сиомену? Старица иоче причати: Ђулња је ћеркв једног од најбогатијих Гурака. То вам је лепо дете, да нисте у стању, доста се ње нагледати. Само је слаба, и врло чудне нарави. Она дође још пре зоре на реку, na гледа гледа у воду као Боже ми опрости да нешто чека оданде. То све чини донде, док не дођу ове буле; јер говори се, да јој пребацују, што сс већ једном не забули, а већ јој је 15 година. Па те буле знате, не пребацују само њој, већ и њеном оцу;

али њен отац тако је добар, као да није Турчин, он вели: има времена, нека је још мало, јер је и тако слаба. Здраво је размазио, већ не ваља шта чини. Друго Туркиње у њеном добу већ се удају, а она још иде с отвореним лицем. Па бар да није клета тако лепа . . . Сва бабина казивања, јако ме заинтересовала, и запитам бабу, да ли би се могла упознати с том девојком? Како да не Она одлази сваки дан код Миљанови, а Вјера ће бити ваша ученица. Кодњихје можете сваки дан наћи. Од тога дана сваки дан бих посматрала ујутру и свечери споменуто девојче, како је унрла поглед у реку или небо, те би часовима стојала не мичући се. Дан за даном летио је. Ја сам у велико одпочела школу, па ношто сам све у ред довела, то намислих, да се кренем међ свет. Жеља, да се упознам с Туркињом, као и то, што су ме родитељи Вјере Миљанове већ више иута позивали; то пођох њима. Миљанови су дивни људи. У оцу се огледа слика правог Србина јунака, о чему не сведочи само спољашњи поглед већ и дела. То је вођа кршни Шумадинаца, наши соколова. А љуба му она га је сасвим вредна. Она је права српска мајка и верна љуба; те речи држим да су довољни докази, а да више не говорим о личности те дичне жене. ЈБубав ови, сретни, људи усредсредила се у њвховој деци, у сину Милу и ћерки Вјери. У деци тих врлих људи огледа се прави благослов божји. Њихово здравље, лепота, веселост, узајамна љубав и све прича неисцрпљиво задовољство. Један поглед у ту породицу, довољан је, па да свако зажели овакав живот. Миле је по жељи очевој свршио академију и сад већ годину дана, како је нодпоручник у месту. А Вјерица, њој је тек десет година. Гостоприметво и искреност. с којим ми изиђоше на сусрет Миљанови, склонило је међ нама нријатељску везу везу коју ни једна сила не руши.

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.