Ženski svet
6. ЖЕНСКИ СВЕТ.
БРОДОГ
Беседи српске омладине темишварско-Фабричке о св. Сави 1902.
Када се јутров зором Геније нашег рода Узнео лаким летом до плавог звезданог свода, Анђелско његово лице с изразом туге давне, Који му не слази с лица од битке косовске славне Разведри осмех благи, лешши од мајске зоре Па злати наше горе, долине, реке, море. дорњача огњем плану, звездице, божје свеће Блеснуше небом ведрим, а срцем осећај среће. Геније нашег рода навикнут све до јако Да. вечно пролива сузе и сад је с радости плако, Тако би отац само с радости сузе лио, Када би нашао сина, који је изгубљен био Тако су капале сузе са неба одозгоре На недра и лице бледе су морне зимеге зоре, Откуда радост ова2..... · .. Свечан је настао тренут, крете се народ цео Да е душе пламене скине вековни црни вео, Који му крије сина краљевеке свете крви, Последњи који поста, да тако постане први; Који понизи себе од престола до роба Иштући божје царство, задоби царства оба. Молитвом, постом, бдењем сатану веза злога, И ко Израиљ нови победи самога Бога, Благослов оте њему, ули га у крв роду: Да жарко љуби Бога, брата, рад и слободу... „.. И пет већ векова скида род цео црни вео» Који је свето лице с Косова обузео ; И пет је векова како по врелој пустињи ходи И горко плачући тражи: „Пут што у живот – води.“ Ал крај тога стрменога пута, који.му светац каза, Много је с обе стране равнијих, лепших стаза, Где мање треба свести, љубави, мање жртве И мање пијетета за рода велике жртве; Где срце топло плива по мору пламених страсти — И душа божија гине у љутог сатане власти; Где веригама греха спутано гине робље И пирујући диже народно лакомо гробље, И по тим стазама цветним луто је Србин радо Вино и крвцу лио у понор ужасно падо. И крвљу ерца врела појио туђе поље
Ф • • •
5
|
1. Бр,
Е тај
Јави
Туђину градио срећу, а себи вешала, коље. И већ би-изчезо давно са црног земљиног шара Ал ми га крепко држи икона једна стара
На кули Вилиндара високо уздигнута
Што му ке црну казује права пута; Што зубљу прозвећења кроз таму дебелу носи, Ко Мојсеј подиже руке, и роду победу проси; И борбе међусобне махнитој бури прети Стишава љуте страсти и води жељеној мети... .... И море светила тога, што греје, подиже,
крепи Не виде деца грешна, јер светлост не виде слепи. (С тог заман столетни вео са душе пламене скида –
Србин је скинути неће, не стече 1 очњег вида:
Вере у Бога свога, молитве, поста, бдења
И самопоуздања и самоодречења, Љубави која прашта, која ненадима се, 5
И која жртвује себе, да брата рођеног спасе | 4 И свести малених пчела што вечно кулуче роду,
А туђе напаснике јуначки сложно боду.-.. ·... И искра малена кресну сред црног јада И црви столетни вео са лика светога пада Са куле на Врачару тихо кроз поноћ звони, Геније нашег рода с радости сузе рони. С Авале вила кличе: „Добро је! Ево свиће!“ С Ловћена оро сури: » Тако је! Биће! Биће!“ = “ Ж А овде међу нама црни се бесови гоне А душа народа мога у понор паклени тоне Сотона, отац лажи хитро се међ нама врзе Злаћени ножи, којим оци се наши клали Појела рђа давно, ми смо на блато спали ... Заман е Врачара звони и заман сунце се креће, О тешко нама, тешко нама, јер нама сванути неће.
Илија Белеслин. -