Ženski svet

тородици и љубави хришћанској. Те лијепе и |

поучне ријечи свога вјероучитеља саслушаше питомице као и сви остали са највећом побожношћу. Велико: „Ангели-вхожденије“ ирмос, отпјеваше питомице тако складно и вјешто, да нас управо задивише, а заслуга за то, како смо могли чути, припада, гђици Јелки Милошевићевој из Сарајева. ;

Гђица Марина Поповић из Сарајева декламујући вјешто дивну пјесму: „Краљ Дечански“ од Др. Јована Суботића са упадањем питомица — многаја, љета — у три пута, занесе нам часом душе свима у оно сретно и златно доба српског живота. Најпослије заори шјесма из евих грла: „Да славимо крено име свето“ и питомице за тим по лијепом српском обичају послужише госте кољивом и другим ђаконијама.

Многе госпође задругарке послаше и ове године, као и до сада, питомицама разне ђаконије, те тако оне у највећем весељу и задовољству играјуви и пјевајући проведоше евоје крено име. Добиле су и више честитака са разних страна како писмених тако и брзојавних што је особиту радост међу њима побудило.

По обичају дариван је и свечарски колач те је пала лијепа свота до 100 круна што је уложено за зграду интерната и тако помоћу божјом и народном зидамо камен на камен.

Да се послужим ријечима једног угледног Србина, који честитајући питомицама славу, између осталога, рече и ово: То је прави ерпски родитељски заједнички дом, гдје се младе Српкињице са свију страна и крајева његују њежном родитељском бригом, а уједно напајају и с васџитавају чисто – српским духом како би једном могле бити од користи целом Српетву.

Из цијеле ове прославе креног имена, може се видети, колика се љубав, прама светој православној вјери и српским народним обичајима усађује у душу нашим питомицама. А то је поглавито и цјел овог завода, да нам свима тако мило и свето обиљежје очува које насје вјековима кроз силне и бурне таласе туђинштине као Србе одржало Дужни смо, да чувамо оно што нас

ЖЕНСКИ СВЕТ. 1.

све на толико страна растргане спаја у једну цјелину и подржава у јединству. Доиста наш интернат је прави српски перивој у кому се особитом његом његују младе биљке, које данас сутра треба да буду урес српским домовима. Наша врла управитељица, гђица Мара Велисављевићева, не жали муке ни труда већ улаже све своје душевне и тјелесне силе, да овај завод буде прави расадник среће и добра српској будућности, јер не каже се узалуд: „на млађима свијет остаје“. А и гђице преФекткиње ДимовиЋева и Рунићева помажу јој у свему марљиво и истрајно. Исто тако и гђе чланице управе задружне, материнском бригом пазе и надзиру редом, а нарочито гђа Јелена Поповић благајкиња задруга, за коју се слободно може рећи, да је не само душа задруге него и интерната. Она је управо неуморна у свему, што се односи на добро и корист задруге и интерната. Гђа председница и остале чланице управе, којима је познат њезин рад, то више пута са особитим признањем наглашују, а она са познатом скромности својом одговара само: „То ми је дужност“. Благо ли би Српетву било, кад би му сваки поједини члан тако своју дужност вршио ! До душе задруге наша, може да се поноси, и то, почам од главе, са свима, јер потпуно својој дужности одговарају. Да није тако, зар би се могло створити оно, што се створило, и зар би се могло мислити, да се створи много тога још, што нам је корисно и потребног „Треба хтети, треба смети, па да видиш куд се лети“. Тога се држи и наша задруга, увјерена у свјесно родољубље врпско, да ће је унјек у сваком већем подузећу својски потпомоћи. |

Прва нам је брига сада зграда за интернат, „Није шала, 3000 круна на годину станарине плаћати“. Како би била лијепа задужбина, кад би се нашао који имућни родољуб српски, да подигне сам зграду, а од оне своте, што се за станарину даје, да сб издржавају српске сироте дјевојке. За тога би се могло рећи „Благо оном тко до вјека живи имао се рашта и родити“ !

Да ли ће се наћи такви који добротвор то не знамо, али се надамо и у ролољубље српско тврдо вјерујемо, а „вјера твоја спасава те!“