Ženski svet

И ту видим до два брата, Засукана до лаката; У послу ву вилном били И они се таманили. Ал од скорих ено дана Враћају се са мегдана: Руку руци братац пружи Готов, да се с братом здружи И како се њина мисао На све стране ено шири Бог би дао, и ону двојцу Исто тако да помири!

ж

Кренем отуд, откуд дика И данас нам ето стиже, Од дичнога Дубровника К југу, ниже...

Ал више се тамо диже,

Јер се тако ка звездама стиже,

Где орлови гнездо свише,

Што нас диче и соколе,

Откако су стали е више

Гледат' доле —

Могу рећи: Црна Гора

Ни сад није ни црња ни гора. А с висова њених доспех

Гледнут мало преко плота,

Што га диже нашем роду

Врашка завист и страхота.

ж

С једне стране светске силе Војске беру, праван мере, Куда сила да продере.

И ту браће наше има. Од две па и од три руке. На њих сила навалила Свом културом на неуке; Али, кажу, међ туђином Познаше се без по муке.

Неко време једном брату Глава скочи, па се диже, А остави у прашини Срце само нека, гмиже. Но сад, кажу, да је глава Опет нашла срце своје И полете, да се споје: Јер докучи да на свету Нема власти,

Да учини — и без срца Глава да мож' расти. Ту и друго чудо кажу:

ЖЕНСКИ СВЕТ. 21.

Да два брата, Разбраћена још од првог Турског рата, Закрвљена међу собом Пет векова, Косила се међу собом Ох Косова, Сад се нашла и збратила Опет енова Подај, Боже, благослова ! Ал шта бива сад све тамо, Видех само из даљине, Те не могох разликовал“ · Разне каџе и хаљине.

ж

С друге стране клин у кости

· Српско збили:

Међ Србијом, Црном Гором Нови Пазар поставили.

Миеле, нов је, Бог га клео, Па би ко га заволео.

Та и стари такав беше!

— Ми га знамо —

Њим нас тр'о Рим, Цариград Труња од њег јеш имамо; Њим нас били са свих страна, И « Јадрана и с Балкана Лав крилати ерца хола

И змај љути из Стамбола... Не било нам без пребола !

ж

Зато брже ту покрочим, далетим се да прескочим; Ал се згрозих, кад сам стала Малг у локву усирене Крви српске нисам пала!

Ах, Косово, рано љута, дар и овог пута!2

Тамо страда брат наш мили Од Турчина, Арнаута. Хтедох већем да очајам Због судбине те му клете: Пуста поља да остану На грсбов'ма српским прете; Ал гле, ено руке беле Где божићни колач 6 браћом својом деле! Ах, скочимо у то коло, Које сестре српске воде, Србинова лепша поло! А кад буде, рад слободе