Ženski svet

Бр. 1.

било вимско доба; осећао сам се увек ломан, као да ме је неко млатио, а то су све његови стихови учинили. Па видим, ни његовим укућанима, није лакше било; ни пуници, ни жени, нп деци; па чак ни његовом слузи Јовану, јер овог последњег видех једног дана где седп на клупи испред моје кућице. Запитам га, што није па послу, а он рече: Ја сам свога газду још ономад оставпо. А ваштог —- упитах га. Е, зашто, одговори он. Није мп досадио посао у његовој кући —- него су ми досадиле неке његове лакрдије — „песне“. Морао сам п ја да пх готово сваки дан слушам, а посао ми тамо стоји несвршен, а газдарице се ништа пе тиче зато — она ме је лемала и ако ја томе нисам био крив. Џа настави: сад сам ти хвала Богу миран код мога газда Пере пензионара; он ти ништа не пише. Прима неке новине, али пх нпкако не чита. Паметан човек!

И ја сам био принуђен, као и слуга Јован да напустим овог песника, да се

с њиме крвно завадим и да му више ни-

кад у кућу не уђем, јер ми се беше „препео на врх главе“ са својим стиховима. Али баш у то доба, кад сам се зато спремао — мене сунце среће огреја. Једним указом беше ИУ мој песник „далеко од мене“, да га моје очи више не виде. Ах, ти сам онда слпо благослова на министра, што га је од мене раздвојио. Благодарио сам му на правичности п милости. Пошто је мој песник већ био премештен, нисам имао потребе да ступим в њиме у мржњу одустао сам дакле од своје намере. Ми смо се у љубави растали.

Бадава, лепо је Бранислав Нутић, наш признати књижевник, у својим „листићима“ за песнике казао: да су то људи на животу „осакаћени“ и „премлаћени“ и да за њихово видање потребује нарочита болница. И запста, имао је право, кад је ово казао. И ја, као п остале моје колеге — песници, почнем с дана на дан да венем и опадам исто онако као листак на дрвећу у позној јесени. И мене, као и остале колеге моје удари „гром из ведра неба“ и моје лице „загрли сета“; на

ј е лукав,

ЖЕНСКИ СВЕТ 115:

груди ми беше „неки терет“ пао; из њих уивлетео“ је по који „болни“ уздах, а на очима мојим могла се је и која суза приметити. Срце је горело у највећем пламену. Просто читав „пожар“ у грудима, кога нису били у стању ни највештији „ватро-гасци“, да угасе. Ја сам дакле, као и остале колеге моје — песници био „осакаћен“ и „премлаћен“ п ја сам као и они, сам себе „упропастио“ створио болест без болести. Па хајде де. Кад сам већ самог себе упропастио и нисам о себи водио рачуна, нисам требао да упропашшћујем овај п иначе јадан свет са својим „теретним“ песмама, које су биле исто онаке, као што су биле у мога „крвног непријатеља" ; чији ме је премештај од њих избавио и ослободио ропства. Дакле, ја њега осуђивао п мрзио што ме је са његовим стиховима душмански „давио“, па и ја сад то чиним исто. И ја давим, гњавим и жилавим овај и иначе измучени, напаћени јадни свет. Ако сам ја неку муку и невољу у грудима својим осећао — није то нужно било да је. пред светом откривам; није дужан овај свет да слуша мој јаук п нарицање. 'Гребао сам мирно сновити своје боле; требао сам п у туви својој да се осменем; да пред светом изгледам задовољан п весео и ако нисам чак један прост механџија, динцарин Ставра — сећам се, умео је боље од мене да „сакрије своје зло“. Он је имао једну злу јевичну жену и због њеног „дугачког“ јевика, много је патио, али се с њом и наплаћивао. Први пут је почео грдњом, па пошто она није помагала, отпочео п „песницама“ да је туче и то увек ноћу, кад

нико не види, у „четпри ока, без сведо-

ка“ — а сутра дан, после те брачне 6 буре и непогоде — видиш сунце греје. Они се „пред светом“ љубавно разговарају, бат: као да између њих није ништа било. Тако сам п ја требао да своју љубавну муку; своје вло, од света скријем и нисам требао бити отворен п искрен, јер боље данас у свету пролази онај, који него онај који је искрен. Е, алија нисам могао себе да савладам; љубав ме је начинила „слаботињом“, ма-