Ženski svet

же -_ _ории - ">" н- =" »

14. ЖЕНСКИ СВЕТ Бре

свет пружао — осетим неку милину и нешто ми слатко око срца дође, кад се ветим моје прве љубави; оних првих слатких пољубаца.

После првог нашег љубавног састанка, дошао је и други и трећи. Наша се љубав развијала као цветак у градини. (С дана на дан она је расла п напредовала као поточић после плахе кише.

„Ђубав је метаморфова живота. Она је у стању да човека преобрази п препороди; она је у стању да човека измени п духом и телом. Човека весела начини меланхоличним; човека јаког пи снажног начини слаботињом; човека здравог —- болесним; од господара постаје роб, а од богаташа бедни сиромах, који проси пољупце п загрљаје.

„Љубав је у стању да учини све и сва. Сећам се баш једног официра, мога, доброг познаника и пријатеља, чије су груди окитили ордени које је добио у знак храбрости за време првог и другог српеко-турског рата; сећам га се дакле како је п он био роб љубави и ако је био _храбар п ратоборан. Али у. љубави храброст не вреди. Ми смо људи свуда поб једпоци, али смо робови својих осећаја. Дакле и ја постадох роб љубави и ја сам се био изменио и препородио пето онако, као и свако смртно створење, које од љубави пати и болује. Некада су ми била смешна та лица, која од љубави пате, некада сам их из дубине душе своје сажаљевао исто онако, као Ј улија Хаждеу = француска песникиња у својој песми

„Немпр“. — Е, али овај грешни човек не зна шта ће га енаћи — и срећан је што не познаје своју будућност. И

мене је као што рекох, љубав изменила и преобразила, па шта више — начинпла песником. |

Дакле ива прве невоље „љубав“, дошла је. и друга „појевија“. То је

ва мене била једна велика казна од Бога. Морао сам имати коњско стрпљење, да певам и да љубим. Морао сам се измирити са својом судбином и сноспти све оно, што ми она беше определила. Некада сам п волео појевију да читам, али у последње време, баш некако пре но што

ћу се заљу бити — омрвнем је ужасно п постадох јој крван непријатељ.

Ту јаку омраву између мене и појевије — изазвао је један мој пријатељ, или боље рећи непријатељ, којп ме је посведневно „гњавпо“ п „жилавио“ својим стиховима. Обично ме зовне после ручка, по своме слузи, да дођем; има нешто „важно“ да ми каже. Ја одем, а он ће тек одмах (нисам се добро на његовој столици ни наместио) — отпочети своје старо. „Имам неки мој састав да ти читам; али је нешто изванредно“. Ја га погледам врло тужно пи жалостиво и помислим у себи: Ах, Боже! Нисам заслужио, да ме овако љуто кавниш. Али Бог није чуо овај мој јаук. Мој пријатељ, или боље рећи непријатељ „учинио је своје —- он ми је читао свој састав и то у присуству његове жене, деце, пунице, па чак и његовог слуге, кога је у соби задржао, ко бајаги: „можда ће требати нешто да пас послуша п да нам се нађе“. Он је читао, а ја сам у себи уздисао: Ах, Боже! — „предајем дух мој у твоје руке“. Али то ми ништа није помогло —- ја сам морао истрајати до краја морао сам одседети све дотле, докле песник није свој састав до краја прочитао. За време читања — његова пуница неколпко пута, из собе је палавила напоље. Сирота жена! Можда је мука спопала од ветовљевих стихова п пила воду да би своју муку колико-толико равблажила. И вероватно да Је то било; јер кад год се враћала у собу — бпла је све блеђа и блеђа у лицу. Његова пак жена, са задовољством слушала је његове стихове, али је то било лажно задовољство њено. Она је морала да се прави задовољном и ако није, само зато, што је била велика „помодарка“ и желела да чешће пута посећује забаве, концерте п т. д. Дакле кад је хтела куда да изађе, или кад је важелела какву нову тоалету обпчно би захтевала, да јој муж какву његову песму прочита п она би је „у ввевде ковала“, а то је довољно било славољубивом мужу, па да јој све учини.

Из његове куће излавио сам увек сетан п замитљен; увек овнојен, ма да је