Ženski svet

демику са тако незнатним противником, — каквим је он сматрао Миржера.

Хенри је набрзо стекао добрих пријатеља међу књижевничком и уметничком генерацијом паришком. Тројица највернијих — с којима се најрадије дружио, и који су се готово свако вече по севршетку поворишта са њиме састајали у кавани „Момув“, — били су: музичар (касније компониста) Шонар, сликар Марсел п фак Валон,“) познавалац језика, који је после кратко време био п министар, о чему сада није наравно ни сањао. Сва тројица су били сиромашни, штоно реч: „без паре у шпагу“, те су се провлачили кров живот, баш као и Миржер, који је и себе и своје пријатеље онако живо описао у својој књизи: „Олике па чергаршког живота“

Било је то последњих дана месеца · децембра 1847. кад Хенри Миржер дође једног претподнева са новим подлиском у уредништво „Сотвалте“-а, ва који је радио већ дуже времена.

Власник и уредник тих новина био је неки господин Висметр.

У то време ву у подлисцима великих париских новина господарили оба чувена романописца: Александар Дима и Евген (Сиј, којима су за прво одштампавање њихових романа давали велике награде.

Разуме се, да господин уредник „Коржер -а својим сарадницима није могао плаћати толике награде, али је такођер желео ва свој лист какав „сензацијоналан“ роман — ва почетак новог годишта. Он ве потужи Миржеру, а овај рече, да управо израђује један роман п да су прва два одељка већ готова.

„Како је наслов“ вапита Висмстр са ванимањем.

„Поузданик Орбасан“, — одговорп Миржер са ауторским поносом.

„Хм, то изгледа сувише пптомо. Публика захтева данас све саме страшне ствари, што се мора видети већ у наслову. Зар не би могао наслов бпти:

#) Ајех. Непп МапПоп, француског устава од 1875. г.;

рођ. 1812. отац данашњег ; умро 31./Х. (13./Х1.) 1904.

— Прим. прев. —

40. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 2.

„Орбасан, невино осуђени галијски роб“ — или „Орбасан, седмоструки убојица“ — хм >

„Немогуће, господине. Мој роман је пун праве грозе из средњег века, али наслов мора остати такав, јер Орбасан је племенита карактера, особито одан своме високом господару, чије тајне нипошто неће да ода, пи ако му за то једна крволочна отровница војвоткиња нуди пуну врећу лата. Најпосле га Па у „нај-

доње подруме“ и оп је већ близу тога, да га жива вакопају“ „Веома добро: рече Висметр. „Ова

војвоткиња ми се из званредно допада. Да, такве страшне жене, а Та Лукреција Борђа,“) имају данас среће у опери, позоришту, па и у роману. Донеспте ми почетак Вашег романа“

Наравно, да је то Хенри збиља учинио, и његов рад буде узет у „Корзер“. Млади писац обећа, да ће „наставке“ редовно давати.

1. јануара 1848. поче у „Коргеру“ излавити роман „Поузданик Орбасан“ и све беше добро до четрнаестога одељка, т. Ј. до онога дана у месецу фебруару, кад је букнула револуција, која је Луја Филипа срушпла са престола.

Тога дана после подне дође наш јунак к грофу Толетоју. У штшагу је носио прву половину четрнасстога одељка свога романа. Пошто се у писарни грофовој задржавао увек по два сата, то је намеравао, да после оде у уредништво п преда рукопис.

Али се догоди друкчије.

Управо ради важног политичког догађаја беше код грофа много посла, па Миржера замолшше, да дуже остане. Наравно, да није могао одрећи. Међу осталим морао је преписати неку дугачку депешу, за коју је Толстој управо израдио концепт, — што је само собом изискивало много времена.

Најпосле је био готов и преда папир Иванову, који оде к грофу, да се овај потпише. Међутим извади млади романо-

#) Гластеда Вогтта (1480—1520. кћи Александра МТ. римског папе 1492—1503. — Обично је сматрају као тип крволочне жене. — Прим. прев. —