Ženski svet

Стр. 252.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бри

морам се задржати неколико тренутака на прошлости ових земаља.

Још у првим вековима Хришћанства, у Старој Србији и Маћедонији постојале су мале сло-

· венско-српске племенске државице, кад зависне кад независне. У средњем веку, ове државице почеше се груписати у једну велику државу, а затим се јавља велики српски владар, Стеван Немања Први, који постави снажан и јак темељ за уједињење мањих српских племенских државица у једну велику и моћну државу српску, у Велику Србију.

Што је Немања отпочео, његови славни по томци наставишо п створише прво једну велику краљевину, а после силну и моћну царевину. 12, 13, и скоро цео 14, век су златно доба ових земаља, златни век српске државе и српске кул. туре. Шри крају 14. века долази најезда османлијска, која затиче српеку државу у несрећним политичким приликама. Српски престо је упраж њен смрћу најспособнијих владара, славна ди: настија Немањића је изумрла, треба да се избере нови владалац, због чега настаје свађа између властеле, настаје цепкање и распарча-

вање велике српске царевине у мале властелинеке државице.

1389. године бије се славна и трагична Косовека Битка, у којој два цара гину, где ерпека држава, расцепкана и изнурена, губи своју независност, а српски владаоци постају турски вазали. Неколико деценија још живела је вазглним животом, а после се иде из зла у горе, и у 15. веку нестаје српске државе, а српски народ пада у ропство турско. Стара Србија и Маће донија како су онда пале. нису се више ни дигле, те се и данас налазе под Турцима.

Није потребно да говорим колико је терета и ужаса донела турска најезда по завојеваним земљама. То је, бар у неколико, познато и Европи, јер су Турци и до Беча долазили. Како су год Турци управљали својим провинцијама, кад су дошли у Европу, тако управљају и данас.

У Старој Орбији и Маћедонији није данас нимало лакше живети, но што је било одмах по доласку Турака. Прилике се нимало нису на боље окренуле. Једина је разлика у томе, што је сад тамошњи ерпеки народ дугим и тешким петвековним ропетвом заморен и изнурен, те ни појединци не устају више у личну одбрану у оној мери, колико су то чинили у почетку.

Као видни доказ велике и старе културе

врпеке, стоје једино дивне задужбине српских владара и великана; а једина успомена на величину и славу тих земаља, живи још у народним предањима и у лепој српској народној поезији. Још се тамо налази стотинама кравних манастира, цркава, лепих грађевина и мостова из доба српеке моћи. Нема тамо никаквих других културних споменика из времена пре ерпоке управе тим земљама ни после ње. У народним традицијама и народној поезији, говори се само о ерпекој снази, величини и моћи, о ерпским великанима. Али то и јесте све што тамо српски народ има. “Кивот је тамо, уопште, тежак а живот жене је несношљив.

Кад се хоће да говори о Српкињи из Старе Србије и Маћедоније, није могуће говорити о

некој њиховој култури, већ само о њиховим патњама.

По варошима и већим местима које жеље: ница непосредно додирује и живи се некако. Ту, и ако није слобода кретања жени осигурана, барем живот није толико изложен опасности.

По већим местима има неколико ерпеких виших девојачких школа, радничких и грађанских школа, где се већим делом врпека варошка, деца школују и веома мали део девојчица са села. Наравно, да ни ове школе нису на оном ступњу висине, на којем би требало да су. У земљи, у коју се не смеју унети никакве књиге или вовине са стране, где су свега 3—4 мале штампарије, и у којима се не може без строге цензуре одштампати ни једна позивница, није могућ никакав просветни напредак.

Неколико година по изласку из школе, и оно мало знања што су тамо стекле, забораве, нових не добијају, јер у земљи књига апсолутно нема, тако да им од свега школовања остане само оно мало писмености. Не забораве читати и писати: Неке од школованих девојчица постају учитељице овновних школа, али се ни оне „даље не развијају интелектуално.

Једина могућна литература тамошњим Србима пи Орпкињама је један недељни лист „Цариградски Гласник ,који како му и име казује, излази у Цариграду, под веома строгом цензуром и годишњи календар „Голуб“. И ако су ове новине и овај календар добро уређивани, јасно је да то није ни близу довољно за култивисање ни човјечје, ни женино. Ако се случајно нађе, при честим полицијским претресима кућа, каква чисто белетристичка књига, унесена у земљу са