Ženski svet, 01. 11. 1908., S. 15

Бр. 11.

Рад добротворних

Нови Сад.

Добротворна Задруга Српкиња Ново. саткиња имала је своју одборску седницу 90. октобра (2. новембра) о. г. под председништвом своје наче“нице, г-ђе Јулке Радовановићке, у ксгој је прочитана вахвала Њег. Светости, патријарха Лукијана Богдановића, на овострани поздрав и честитку приликом Његовог устоличења. ЈШрочитана је и друга захвала г. дра Ј. Лалошевића, председника срп. певачког друштва у Сомбору, за растурене срећке за њихов певачки дом. — У свеви с тим читана је вахвала “ћилимарске вадруге у Пироту ва њихове про;ате срећке и односно потврда ва примљен новац за то. Уједно је та задруга у име рабата послала задрузи 12 ком. својих срећака на дар. Перовођа је известио, да је друштвено свечарство о Малој Госпојини обављено у смислу одборског закључка и да је том приликом пало у друштвени тас 64 К. На разговор о држању забаве друштвене, за ову јесен, доштло се на решење, да се забава одложи до идућих

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 256.

задруга Српкиња,

месојеђа и да се на ту цел умоли друштвено Девојачко Коло, да за то доба спреми једну забаву у корист друштвене благајне. Но како је на реду, да се по уобичајеном начину заодену и ове виме сирота школска деца, да се, даље, даде сиротим удовицама огрев и саротим старицама за божић, божићни дар, за које се цели обично забаве приређују, то се умољава друштвено Девојачко Коло, да прими на себе купљење прилога за ове цели и то само по српским и имућнијим кућама и српским новчаним заводима, да се избегне тражење прилога несрпских задруга код наших ерпских породица. Уједно се одређује пз друштвене благајне 400К и из фонда Ђ. Ф. Недељковића 400 К свега: 800 К, да се из тог заодену деца, набави огрев и обдаре старице за божић. За одевање деце умољавају се благајкиња, гђа Меанџићка прегледачпца, г-ђа „Ђуб. Моловићка и одборкиња г-ђица Милева Ко: спровићева, а остало прима на себе гђа начелница Ј. Радовановићка.

нео ОДА

НА ПИСМО МОЈЕ МАЈКЕ.

(По мађарском.)

Примих писмо тужно, моје мајке миле, И за часак тили

К'о жалосне врбе оголела грана Душа ми зацвили.

Заплаках се горко... низ бледо ми лице Потекоше сузе,

Дирљиво писамце свега ме потресе, И мир ми одузе.

» Шта ће од нас бити2! Докле ћемо тако Ја већ доста страда'.

Сине, ти си мајци сунце огрејано И последња нада.

Па ако и тебе Бог остави силни, Боље да ме нема:

Зашто пишеш песме Знај, то теби, сине, Само пропаст спрема.«

Жалосној ће врби, моја мајко драга,

Олистати грана,

Молитва ће твоја у небо допрети И бит: услишана.

И минуће патње... о,

надај се мајко,

Немој живот клети, Све док песме пишем!... Јер с последњом песмом

И ја ћу умрети!

Чуруг, 1908.

Иван Косанчић,

кир река