Zvezda

Број 22

3 В Е 3 Д А

С тр . 175

ПРОСЈАКИЊА ИЗ ЛОКАРНА — Х а ЈНРИХ фон КлАЈСТ ■€&■ Код Локарна у горњој Италијн налазио се при иодножју Алпа један стари замак, који се сада, кад се долази са Св. Готхарта, види где лежи у рушевинама и развалинама. То беше замак са високим и пространим одајама, од којих у једној беше некада смештена на разастртој слами нека стара болесна жена, која се ггросећи нађе пред вратима дворским и пробуди милосрђе домаћиново. Маркиз, господар тога замка, који, при повратку из лова, случајно уђе у ту собу, где је обично остављао своје оружје, мргодно заповеди старој жени, да устане из угла у којем лежаше и да се одвуче за пећ. Жена, како се подиже, поклизне штаком на глаткоме поду, падне и врло се опасно повреди. Она се, до душе, још и могла са неисказаном муком подићи, и, како јој је наређено, прећи преко собе, али се. иза пећи стењући и јецајући стропошта и — издане. Много година после тога — пошто је маркиз ратом и рђавим годинама запао у тешке имовне прилике сврати њему неки флорентински ритер, који је хтео да откупи замак, због његовог дивног положаја. Маркиз, коме је много било стало до те продаје, нареди својој жени, да странца намести у горњу собу, која се није употребљавала, али је била врло лепо и господски удешена. Али како се запрепастише ово двоје, кад ритер у сред ноћи долете до њих престрављен и блед, клетвом потврђујући, да тамо горе има аветиња, да је нешто, што се не може видети, са неким шумом, као да је на слами лежало, устало у куту и довољно чујним корацима лагано и посрћући прешло преко собе и стропоштало се иза пећи уз тужно јецање и стењање. Маркиз преплашен, не знајући управо ни сам за што, исмејавао је ритера извештаченом веселошћу, и рече, да ће одмах устати и да ће, ради његовог умирења, провести ноћ с њиме заједно у соби. Али ритер замоли да буду добри допустити му, да на наслоњачи у њиховој соби проведе ноћ, а кад јутро дође, нареди да се преже, опрости се и отпутова. Овај догађај, који је у околини начинио праву хукубуку, расплапЈИ, на један, маркизу веома непријатан, начин, многе купце, тако, да се маркиз одлучио — пошто се и међу самом домаћом послугом утврдило веровање, да тамо у оној соби нису чиста посла — да једним одсудним кораком. разбије свако страховање. Реши се, дакле, да прве ноћи ствар лично извиди. Тога ради нареди, да се у вече пренесе Јвегова постеља у ту собу и сачека поноћ не спавајући. Али како се пренерази, кад се одиста, уз ударце дванаестога часа, зачу непојамно шуштање. Беше, као да се човек диже са сламе, која се под њим ломљаше, за тим као да пређе преко собе, док се иза пећи уздишући и кркљајући не свали. А у јутру, кад је сишао доле, запита га маркиза,

како је испало испитивање? На то се он обазре преплашеним и несигурним погледима и, понјто је закључао врата, увераваше да привиђења постоје у истини. Маркиза се уплаши као никад дотле у своме животу; али замоли ипак маркиза, да, ире него што се ствар са свим рашчује, предузме у њезину друштву још једно хладнокрвно испитивање. Ну и следеће ноћи чуше они, у друштву једнога верног слуге, кога са собом беху узелп. одиста исто онако непојамно аветињско шушкање. И само горућа жеља, да се замка по што по то опросте, могла је их приморати, да ужас, што их обузе, прикрију у присуству слугином и појави тој придаду какав са свим обичан и случајан узрок, који ће се морати пронаћи. А у вече трећега дана, кад су се обоје са уздрхдалим срцем поново пењали по степеницама за гостинску собу, са жељом да овој ствари најзад уђу у траг, нађе се случајно пред вратима собним домаћи пас, који се беше опустио с ланца. И маркиз и маркиза, и не знајући за што — можда са нехотичном намером, да осим себе имају уза се још нешто треће, живо — узеше и пса са собом. Муж и жена, две свеће на столу, маркиза потпуно обучена, маркиз с мачем поред себе и пиштољима, што их је узео из ормана, седоше око једанаест часова свако на своју постељу; и док су они покушавалп, да се разговором, колико су моглн, позабаве, леже пас, подавивши 1\паву и ноге, на сред собе и заспа. Не потраја дуго, кад се, баш у ио ноћи, опет зачу оно ужасно шуштање; неко, коЈ ~а никакво човечије око не могаше видети, подиже се на штакама тамо у углу; чује се слама, како под њим пуцкара; и код првог корака: т'ап! тап! пробуди се пас, подиже се на једанпут с пода, начуљи уши, па, режећи и лајући, узмицаше према пећи, управо као кад би човек на њега налетао. Кад то виде излете маркиза са накострешеном косом из собе; и док маркиз, зграбивши мач, узвикиваше: ко је то? и, пошто му нико бе одговараше, стаде узмахивати мачем по соби као помаман, да је ваздух пиштао — нареди она да се преже, реЈпена, да се с места одвезе у град. Али пре него што је још покупила неке ствари, и пре но што је са набацаним стварима изјурила кроз вратнице, могла је видети како је пламен обухватио сав двор и како га прождире. Маркиз, страхом и ужасом раздражен, беше дохватио свећу и, сит живота, запалио га са све четири стране пошто беше обложен старим дрветом. Узалуд је маркиза слала људе унутра, да несрећника спасу; он беше већ на ужасан начин свршио. И данас још леже његове беле кости у оном собњем куту, из кога је он истерао просјаШњу из Локарна. Ј- У- —