Zvezda

3 В Е

з Д А

Број 57

дровић увек ]е тако љубазан, — обрати се она гостнма, да 6и им објасннла, да он то не чини из какве дужности, обвезности, већ само из каваљерства. — М;118 ј1 С81 оћагтап! ее т-г Тимотијев рече једна дама — <|ие1 (1отта ^е сј и'11 рог1е се по т! — Шта вам је, ша соште? Што сте се замислили ? — седиув на клупу норед Ириие, уннта је кнез. Она погледа на његово старо, бледо лице и лака дрхгавица прође јој ио целом телу. — Вама је хладно, ја Ну замолити Тимотијева да и вама донесе нгго год да се утоплите. — Ја ћу сама, - рече она уставши и упути се брзим корацима. — Ма сошвте, зашто ви сами, допустите ми, — говораше кнез, журећи за њом; али она беше бржа. Он чу брзе кораке и окрену се. Спазив њу он стаде. Натмурено, нагуштено липе, какав се он враћаше дому, наједанпут се преобрази: оно побледе, а у исто врсме нада и осећај л>убави синуше му у очима. Он је очекиваше и не беше у стању да се савлада да јој не пружи своје руке... Она једва дишући, сва бледа, дотрча до њега. Он ухвати и.ену руку, ћуташе и чекаше, шта ће му она рећи, али веома убрзано дишући, она не могаде ни речи прословити. Тако ћутаху, рука њена беше у његовој, обоје бледи и узбуђени ста : јаху дуго, окружени са свих страна дрвима. Она брзо испружи руке. — И мени... молим вас и мени донесиге огр тач. — једва изговори она. И .. и.. ништа више, гроФице? Она заврте главом у знак одрицања. Он баци на њу такав поглед, од којег сва задрхта, и не проговоривши више ни речи унути се дому. Јакоз Александрови11 не враћа се више к друштву. Лакеј донесе дамама шалове и огртаче заједно са новинама и иисмима, која тога дана беху приспела. (плотавиие г:е)

РАЗОРУЖАЊЕ

(плстлнлк) IV Кориспи 'рвсултати рата. — ЈПкола дтцшште. Грађамски ред. Постоје још „историјски" докази о неопходности рата: упућивање иа корисне резултате ових

или оних бојишта. Александар Македонски у својим походима упознао је класичан свет са источ ном цивилизаци.јом; Римљани, ујединивши тадања племена под својом гвозденом шапом, увели су међу њих иоредак културу, гра!>ански однос итд. итд Ми, лично, не делимо ове погледе Ми мислимо да је рат увек бно главна бремза ирогреса, и да би се човечанство кретало брже, кад не би било те несрећне страсти к сукобима. Рим је унео грађанске односе и културу у средину варвара Али је то и била култура! Култура Нерона, Калигула и Хелиогабала, — и то ми је нека драгоценост, нема говора! Учинимо устунак; дозволимо да су ратови старо време били праћени благотворним последицама. Па опет штајестим? Велика је штета игго човечанство није могло да постигне благотворне резултате иначе, но тако гадним оретствима. Преузносити ова сретства није никако могуће, — што је рђаво, остаје рђаво. Желеги је да се у свакоме случају примењују само ваљана срества и да се што пре одрешимо од рђавих. Међутим историци одушевљачајући се Александром Македонским, готови су не само да ноломе столице, — то још не би била таква штета, ни тако важан губитак, но они су у стању да рецепт Александра сведу у опште правило за сва времена и за све народе Једном речи, у завршном резултату њихова аргументацнја слива се с том, коју ми тек што смо претресали. У суштини сви ти аргументи говоре против оних, који се њима користе у занггиту рата. Човечансгво је умело чак и из ратова Александра Великог да исцеди добар ресултат; значи дакле. да човечанство ннје баш тако глуно, као што се труде да нам га преставе; значи, да је могуће рачунати да ће се оно са свим ослободити од сече, права неснице итд. Сад да пређемо на заштитнике рата, који се пе позивају на исгорију ниги на тежњу својствену човечјој ирироди ка курјачком начину опхођења, већ на услове садашњег живота. 1>ез сумње то је најправилније ставл.ан.е питања. Је ли сад потребан рат ? Да ли иаис живог предсгавл>а такве услове, који чине неонходним издржавање огромне војске н од времена на време и ратовање? У заштиту тога мишл>ења наводе се разни аргументи Један је од најозбчљнијих — познвање на васпитно значење војске. г Га школа као што видите: „јединсгвена је школа у којој се изучава права дисциплина, а учење на послушиост толико је исто корисно, као и учење азбуке; васпитавање вол>е исто је тако драгоцено као и васпитавање ума" (В. Шербил>е у „Кеуие с1еа (1еих МопЈеа"). За садашње културно друштво важна једис циплина у смислу свесне послушности према из весним принципима дужности, а не механичко, реФлектовано испуњавање ових или оних дејстава, чије се значење не разуме. Као школа дисциплине, „праве" дисциплине, јавља се у наше доба чврст гра1)аиски поредак. Ми велимо у „наше доба", али мислимо да је то увек тако