Arhiv UNS — Kultura

воти највећа су драгоцјеност и све је подређено човјеку. Драготина је, што се банијских релација тиче, рекосмо, посебна прича. Позната по напредним људима још из времена прије рата, Драготина је у рату, постала једна од главних мета непријатељских хорди. Четири пута је горјело то село. За четири године рата погинуло је више стотина људи, штр бораца што жртава фашизма. Уз људске забиљежене су и многе материјалне жртве. Уништено је на стотине кућа, отето на стотине кола, коња, говеда. Усташе, најчешће они „домаћи" из сусједне Маје добрано су охарачили село однијевши углавном све од меса на тавану, робе у ковчезима, новца, златнине па све до ракије у подрумима. Позната је она прича о Луки Мазаловићу и његовој усташкој компанији из Маје кад су долазили у Драготину и тобоже тражили на посудбну динаре (касније куне). И ако би се домаћин нећкао нетко од усташа би извадио нож и тобожс незаинтересирано њиме резуцкао по столу. Порука је била јасна: ако не даш знаш што те чека. Људи су углавном давали или чак ишли у село да посуде и даду Лући како би им бар који дан или мјесец била загарантована глава на рамену. У таквој једној „визити" партизани су и ухватили Ловру Мазаловића у Крајачићу. Море је примјера о страхотама рата. Требало би много више простора и времена да се опише то страдање и звјерства од мртвог дјетета у колијевци па до немоћних жена у запаљеној кући. Но, овај пут чућемо сјећања Ђуре Карапанџе који о свему томе много зна, био је очевидац догађаја и неке ствар чак забиљежио на папир као одборник НОО Драготине. Први пут су навалили 19. студенога 1941, године и не могу се отети утиску да је то заправо била одмазда за хапшење усташа Ловре Мазаловића. Њега је дочекала група партизана у саставу: Јово Брач, Никола Шпановић, Душан (Ђуринов), Симо Миљевић и Милан Деба (лугар). Било је то четвртком, а већ сутрадан је Ловру дошла тражити његова жена из Маје. Пита за Ловру, а од нас нитко тобоже ништа не зна. Врага не зна, по селу се већ прочуло да је усташа завршио у Жировцу и да му је у име народа суђено за сва недјела. Дошла је Ловрина жена и по други пут у суботу и опет се вратила необављена посла. Само Ђуро Карапанџа зна гдје је Ловра рече жена окушвеним усташама у Маји, знајући из неких извора да је Ђуро повезан с покретом. Недјел>а је осванула под новим снијегом. Ђуро је сједио за обавезном јутарњом порцијом жгањаца, а мајка му нервозно погледавала кроз прозорчић у правцу Маје. Ево усташа одједном ће жена. Глас јој је одавао страх и злу слутњу. Ђуро брже-бол>е отрча у шталу и сакри се у бункер испод јасала. Тек што се примирио и зауставио снажно дисање, у дворишту зачује глас: Ооо Ђурооо... Препознаде глас неког Јосипа Мрзопољца из Класнића. Мајка рече да је Ђуро негдје отишао, а да она не зна куда јер јој се Јосип учинио сумњивим. Пристигоше и усташе. Траже на све стране, буџају бајунетом по јаслама. И вичу, зову, дозивају. Ђуро препознаје свакога по гласу али шути као риба. Мајку вам вашу рекоше укућанима и радозналим комши-

Страдање Срба|

нопл ПРОСВЈЕТА