Arhiv UNS — Kultura

јама нећете да кажете гдје је. И одоше према Маји. Та прва посјета био је само благи увод у оно што ће се тек касније догађати. Стравичан је био и онај дан уочи православног младог Божића, 13.1.1942. године. Некад су за те благдане знали Мајани доћи у госте Драготинчанима, на зборове и веселице. Али за двије године као да се свијет окренуо. Умјесто честитке псовка, умјесто стиска руке кундак, весеље је замијенила мржња и непријатељство. Ето што су донијели Хитлер, Павелић, Пук, Видаковић, Лука Мазаловић... Био сам те ноћи до касно уВукћевићима прича Карапанца на састанку НОО села. Враћам се кући кад ме сретне Дамјан Узелац. Разговор се повео о могућем нападу мајских усташа. За све вријеме бојажљиво гледамо од Винчића крижа у таму цесте што води за Мају и Глину. На њој је промет посве обустављен љети су нарасли „ђедавци" и травурина, а зими пртине ни од зеца, а камоли човјека. Гледају Ђуро и Дамјан низ цесту и не слутећи да ће напад услиједити из правца одакле су се баш најмање надали. Сваки рат има своје хероје али и издајице. И у Драготини је, веле људи, био један такав. Водио је усташе из Петриње, преко Бачуге, Граца и на своје рођено село Драготину. Били су на скијама и у бијелим пелеринама па су врло брзо и непримјетно напредовали, прикрали се заспалу селу тамо од Вукћевића крижа. Одједном засвјетљеше ракете, а ноћну тишину прекидоше језици рафала. Једни су наваљивали од Вукћевића, а други се развлачили у стријелце према драготинском гробљу и цркви. Ђуро брже-боље упрегне коње и с доста закашњења стигне до Винчића крижа. Зачуди се кад видје да нема пртине, снијег је нетакнут, то значи да нису дошли из правца Маје. Неспремне и затечене Драготинце непријатељ је ухватио у своју мишоловку смрти. Јауци, самртни крикови, запомагање и дозивање најмилијих одзвањаше селом. Била је то страшна звучна кулиса једног стравичног покоља. Снијег је све више попримао црвену боју крви, недужних и немоћних жена, дјеце, стараца... Бјежао је ко куд зна, може и умије. Али, многи нису побјегли. Злочинци су стигли све до Шпановића и Огњеновића. Послије пар сати харачења повукоше се и одоше. Дан донесе стравичне призоре. У дворишту Симе Тодоровића број Два лежали су у самртном грчу Симина жена и синчић. Код Јована Дабића пронађоше такођер мртву жену и дијете у колијевци прободено бајунетом. Ништа мањи ужас изазвала је слика испред куће Стане Зоровић: крмача је у зубима носила дио људске ноге... Јоцу Јовановића из Дреновца ухватили су у Дулованкиној кући. Палили су му ватру међу ногама, боли бајунетама и мрцварећи убили. Погибе много људи у бијегу. Снијег на барама испод Вукћевића-крижа према Козари гдје су се налазили устаници и одакле запуцаше био је преплављен лешевима. Не зна се ни данас точно, али претпоставка је да су тада угасли животи најмање тридесет Драготинаца, Драготинки и људи што се случајно затекоше у селу. Нова тужна прича сеже у оне ожујске дане 1943. када је становништво села, као и читава Банија,

нова ПРОСВЈЕТА