Arhiv UNS — Stari listovi — Bivša Jugoslavija

Песталоци (1746. —1827.)

Поводом отогодишњице смрти великог човека, педагошког радника ијмислиоца

Ових је дана културнж свијет славио предававањима и академијама једну необичну културну- славу: стогодишњицу смрти педагога. Кад просјечнн образовани човјек стане да изреда великане човјечанства, како их је упознао из историје, неће готово никако ни наићи на тип генијалног педагога. А гдје би и било мјесто великом педагогу у класификацијп духовних вођа; је ли он научењак или ник, филозоф или социјални реформатор, творац и бранитељ етичких идеала или народни радник и организатор? Васпнтне системе стварају оснивачи и реорганизатори држава како би у омладинп развили II сачували идејне основе државе; готово сваки филозоф етичар примијенио ј е своје идеје ина пптања васпитања, нема готово у onhe великог човјека, који није, бар у којем афоризму, изнио своје погледе нд педагошка питања. Ови васпитни системи и ове недагошке идеје показују ману једностраности, условљени су често нарочнтим горким дожпвљајима у младости, представљају реакцију. на прилике извјесне епохе нли земље. Једностраности вабпитних снстема главни је узрок, што су дедуковани из опћнх начела,.што нису никли из васпитног рада. Међу свима учесницима у развитку педагогије представља Песталоци, чија је стогодншњпца смрти била 17. фебруара, ријетку појаву: педагошкк радник и уједно педагошк и м и сл п л а ц. Човјек одличних способности. дубоког етичког и социјалног ocjehaja. велике образованости п даровпт писац, види он своју мисију у педагошком раду. У свом дугом животу дожнвио је 81 годину тежи оа •за тим, да око себе окупи дјецу, нарочито сиромашну дјецу и пасторчад, управо са фанатизмом, незастрашен никаквим запрекама, несвладан*страдањем. непотиштен сиромаштвом. У својој 30. год. ствара школу за сиромашну дјецу у Најхофу и живи с њима. како сам вели, као просјак, »да научим, како hy научити просјаке, да живу као људи«. Впше му fe од 50 година, кад се ријеши коначно. да жпвп за свој идеал, да буде пучки учитељ. Под крај живота остварен му је дио идеала. кад се послије толико иерипетија смирио у раду на школи у Ивердену, коју створише за њега и његове сараднике. Као остарио учитељ невјероватном жилавошћу ради, снује п куша. како би нашао правн метод наставе и ствара тнме основе рацисналне, на психолошкој базн изграђене методике. Необичну појаву Песталоии-а разумјећемо боље, ако погледамо у свијет идеја његова времена и уочимо његову полазиу тачку. У једну руку психологија Лока и Русо-ов »Емил« створише у оно вријеме вјеру у неку свемоћ васпитања, некп отггимизам у погледу човјека, који да је од природе чист п непокварен. У другу руку оно вријеме, у прас.козорје франпуске револудије, почиње да се живо занима

за узроке људске биједе. У стварп полазна -тачка Песталоцијева рада је социјална; и њега је потресла чињеница материјалне биједе људи. Али његов га је гениј упутжо, да приступи овом проблему са начелом, да треба у првом реду поправитн човјека ан-еприлике. Он је увјерен. »да ое у једној земљи може постићи велик ефекат знатним бројем одлпчно васпптање дјеце, ако се та дјеца васпитањем не извуку из своје срелине, него што чвршће привежу уз њу«. Оп желп, да »ако већ човјек кулучн, нека му не кулучп душа«, да се у евакрм развију природне способности, да сваки учествује у cpehn духовног активитета. Тиме Песталоцп проглашује образовање једним основннм правом ч о в ј е к а. Принципе, које је Песталоцп поставио за наставничкн рад, признаје уз извјесна критпчна ограничења н данашња педагогжгса. У његове највеће заслуге пде наглашавање очжгледа у настави, затим захтев, да настава мора воднти рачуна о психологпји дјетета п мора да грађу органски развија пратећи развој самог дјетета. Он захтијева даље, да учитељ поштује пндивпдуалност ученика,. да циљ наставе не буде стицање знања него јачање духовних сила, а у свему да буде настава подређена васпитању, да буде.средство васпнтања. Његову извођењу овпх велпкпх и племенитих пдеја приговара стручна педагогија. да ,је он у свему лтрецјењивао вриједност методике. да је бдвнше занемарпвао грађу у корпст формалног образовања. Код извјеснпх Песталоппјевпх ндеја јасно се впди, да су ннспирпсане Русо-овпм »Емплом«, моменат очигледностп у пастави нагласпо је ранпје већ Коменски. Али овп и другн ситни прпговори не могу умањитн историјске димензије Песталоцпјеве лпчности. По способности. nQ страсном односу према својој задаћи, по ефекту код савременика п потомства, он је један од рпјетких педагошких генија. Нарочпто учитељскп сталеж пма да штује у Песталоцију човјека, којп је својпм схватањем васпитне задаће у соцжајалном и техничком погледу, подигао учитељско звање на висок степен достојанства. Мало he бнти људи у нашем ужурбаном и скептичном времену, који ће прочитати бар главна дјела Песталоцијева у цјелини. Али ако cer ко ријеши, да. проучп који афоризам пз његовог »Вечерњег часа пустињака«, или коју главу из педагошког романа »Линхарт иТертруда« илп одломке из дјела »Како је Гертруда учина своју дјепу«, опростпће се с пнс-. цем с осјећајем, да је упознао необпчно племенитог човјека, човјека необпчно културног и савјесног, пред којим се читалац XX. стољећа. који уисива благодатп огромне технпчке културе, мора мало и да застиди.

Др. Јосип Голдберг:

4