Bodljikavo prase

Страна 6

БОДГрИКАВО прасе

Бро) 3

п/гл/г^сгл-ии.

— Да ииств можда приметили једну тениеку иопту) У филмском атељеу

— Овај ии)е читао сценарио! Требао је најпре ноге да му поједе!

Ј10УКА ИЗ ФРАНЦУСКОГ. ЈЕЗИКА Бнвшн београдскн лорд-мер Мллутин Петровић дреиа у наслоњачи после доброг ручха, у кукн једнога свог одличног пријатеља. Мала домаћинова ћерка седи за то вреие за столом н радн задатак нз француског језика. Одједном, застала па иисли. Не зна да ли је у францускои реч „српе" мушког или женског рода. То је увек најтеже, тај проклети члан ле и ла! Окреће се за то госту, који је још помало будан, па га тихо пита: — Је ли, чикр, да ли се каже ж кер или ла кер? — А чика-Милутин, онако дремован, одговара: — Ли-кер! ❖❖ — Е, комшинице, заиста је диваи овај наш нови зубни лекар. Данас ми је извукао забуном једаи потпуно здрав зуб. Али, замислите само, ишчупао ми је онда и онај болесни и није ми за то иишта наплатио. ❖❖ — Да ли овде станује господин претседник Друштва за заштиту жмвотиња? — Да, али данас неће целога дана бити код куће. Отишао је У иов. — Тата, шта је то среКа? — То ти је кад се има што се нема. ♦>❖ Магистар: — Шта је у овој флаиги? Шеф: — Тај медикамент дајемо кад је рецепт нечитак.

ШЕКСПИР ИА СУДУ Године 1894, један радник, неки Будимир Вишњић, убије из л>убоморе своју вереницу, једну младу служавку. Новине су доносиле извештаје о том убиству које је било извршено на грозан начин. Убица је одмах ставл>ен у притвор и пошто је спроведена истрага почело му је суђење у Варошком суду. Заинтересован овим случајем тадашњи професор Велике школе др. Миленко Весннћ поиуди се за браниода оптуженог. На претресу је Веснић сјајно бранио свога клијента. Одбрана му је била и правничка и песничка. Наводио је Шекспира и његовог Отела који је из л>убоморе удавио Дездемону. На крају своје одбране Веснић је рекао: — А сада да видимо шта Шекспир каже о томе. Претседник суда упаде браниоцу у реч: — А што да нам ви говорите? Бол>е је нека он сам пред судом да свој исказ. Како се зове тај? — Шекспир, одговори Весннћ. — Нека уђе сведок Шекспир! Нареди претседник одаџији. УСПОМЕНЕ — Боже мој, како си изгледао глупо, кад си ме запросио! — Сада ти то искрено признајем| — Господине докторе, пацијент кога лечимо од жутице рекао ми је најпре да је Јапанац. ПРЕД ЗОРУ — Господине, да ли вам је погребна помоћ? — Сада не, али кад дођем кућа.

СТРАХ Једног сутона враћамо се нз шуме он, мој лугар, још млад. отскора ожењен, и — ја. Ударили у разговор о свем и свачем. Одједном ћу ја: — А пођеш ли овако каткад по врагу? — Како „по врагу"? — Мислим тако, идеш лн што за туђим женама? — Бога ми, идем, — одговара он искрено, — и ђе нећу! Тако по неколико дана од куће, у шуми, чо ек се зажели! Знате веђ како 'е! — Знам, разумијем. — Па знате, — повисује он глас, — кад онако оран, што се зели, приђем по којој жени, она износи преда не и вино и сир, и сланине, и пршута и — свега! Чини се, све би пружила и дала, а што има, н што нема! — А твоја жена? — Што? — Мисли, да н она тако учнни? превари те? — Оно, право да вам речем, од тог н страхујем, и не толико од те преваре, и то! К врагу, то би и прегледа! — Нег што? — Ето то! Бојим се, да не бн каквом ђаволу раздавала све, што сам муком стека', па и половину оне куће! Ето, тога ме је стра'! МАГАРЕЋЕ ГЛАВЕ Дошао сељак у дућан да нешто купи. Застао насред радње, па како то сел>аци имају обичај, разгледа око себе. Онда шеретски пита: — Шта продајеш, газда? — Магареће главе, одговори газда љутито. — Е, Богу нек је хвала, добро тн иде посао. Видии остала ти је само једна у дућану. КОД КРОЈАЧИЦЕ

— Не, овај модел нећу, не бих гтела да ме сматрају за герлу.

Срџба

" (Магс АигеПо) — Молим »ас, господо, за мир. Иначе ми је немогуће да снесем јаје.

— Имате ли какве иарочите знаке. — Да. Иоснм нспод браде кравату. НА ПОГРЕБУ — Је ли то ваш? — Није. Сигурно је ваш. — Није ни мој. — Онда смо сигурно добили конкурента. ПРОКЛЕТА ЉУБОМОРА — Драга, кад бих знао да те је ико сем твоје маме пољубио пре иене. чини ми се да бих умро од бола. — Чудновато, н покојник је исто тако говорио, па је живео још пуних пет година. ШТАМПАРСКА ГРЕШКА Неминовне су штампарске грешке. И људи који већ одавно пишу и штампају огуглали су на њих, па се и не љуте. Знају, ма колико они бечили очи читајући коректуру, опет ће да им промакне која грешка. Али људи којима се нешто штампа први или други пут просто- су очајни због сваке грешчице. С њима сваки уредник има муке тешећи нх, па је муке имао и пок. Јован Скерлић кад је уређивао „Српски књижевни гласник". Али он је кмао згодан начин да писца умири. Пнтао би га: — Да ли се види да је то штампарска грешка? — Па види се, — одговорио би један. — Ето, што се онда љутите! Види се да је штампарска грешка. — Кад се не види да је грешка, — казао би Скерлић, — онда је опет ствар у реду. Сем вас, нико ништа неће ни да примети. ❖♦> — Данас сам својој жени приредио велико изненађење— Донео сам јој за рођендан кутију бонбона— И мислите да је то за њу било изненађење? — Још како1 Она је очекивала крзнени капут. АМБИЦИЈА Стари господин је прнчао за једног колегу: — Само главне улоге хоће да игра. Само насловне. Кад би се комад звао „Пан>", он бн хтео да игра насловну улогуг.

ПАШИЋЕВА ПОСЛОВИЦА Један стари по.титичар, који води порекло од Грка и Јевреја, изневери Паагаћа и пресалдуми. Кад су то саошптили Пашићу, мислили су да ће стари вођа планути, али Пашић поглади браду и хладно одговори: — То, овај, није никакво чудо, јер он ти је одувек пола Атина, пола Палестина! ГРАЂАНСКЕ ВРЛИНЕ Улази срески начелник у једну механу нешто забринут и седа за сто. Прилази му понизно један грађанин: Добар дан, госпон' нача.тниче! Јесте ли за кафу? Дете! Једну кафу за госпон' началника! Пј како иначе? — Не ваља! каже начелник. Отпуштен сам. А грађанин се тада окрете келнерају: — Дете! Не треба кафа! Па се диже и оде без збогом. ИЗ ДОБА КОРУПЦИЈЕ У оно старо доба корупције (поменуло се, не повратило се) дошао је у једно министарство неки грађанин хитним послом, а не зна да ли је време пријема, па пита служитеља пред секретаревим вратима: — Прима ли господии секретар? — Прима ! каже служител. Прима и господин начелних. Прима и господин министар* Примам и ја. Сви примају... УСМЕНИ ТЕСТАМЕНТ Један београдски адвокат, кад је полагао адвокатски испит, извуче овако питање: — Важи ли усмени тестаменат? Кандидат се замислио мало, па ће тек помало несигурно рећи: — Важи! Претседнику испитне комисије то није било довољно него је продужио да нспитује кандидата: — Лепо, али нам реиите кад важи усмени тестаменат? Кандидат се опет мало замисли, па најзад рече: — Усмени тестаменат важи само онда кад је потписав!