Bodljikavo prase
Страна 6
.1
БОДЉИКАВО ПРАСЕ
Број 25
ГЛИШИНА ПОСЛА
Мајку му и са утакмицом!
кМхгхљ шалЕ /СГ кЈ&СЦЂЗсК, врааон
Један пијан човек иде све цикцак. — Гдв јв пристаниште? пита он јвдног пролазника. — Сасвим право, дружв. — О, онда никвд нвку сти^и. ♦ ♦ — Добар дан, пријатељу. Како идв? — Хвала. Сад Ко всК бољв и^и. — Шта? Ј-есу ли ти пошли на боље послови? — Не, веК горе не може да буде. ♦ ♦ ОЛЛЛВДАНА ЉУТЊА
— А што је наша примадона синок бипа тако љута| — Како м н« би кад је прнмипа само Једанаест букета. — И то јој није достаН * — Па н не може јо| бнтн доста кад је наручипа дванаест.
— Замисли, познајем јвдну 80годишњу старицу, која је родила тројкв! — НемогуКно! — МогуКно је. Родила их је пре чвтрдесет година... . ♦♦ Професор пита ђака: Ко је пронашао барут? Ђак: Барут је пронашао... пронашао. Барут је пронашао Колумбо. Професор: Зар баш Колумбо? Зар се не сеКаш кад ј*е то било? Ђак: Се^ам се. То је било пре него што је Америго пронашао Европу. ♦♦ Ј-едан пијаница (покушавају^и да откључа бандеру место врата од свог стана): Наврни код мене стари друже. Нема никога код куКе. Други пијаница (видевши светлост на бандери): Мора да је неко код куКе. Гори на првом спрату.
Лепо сам пропао на Спасовдан. Чудо једно. И ако се Спасовдан празнује у знак неког св-етог спасавања, онда је онај тамо четвртак требало да се зове Пропастдан. Јер мени посло утакмице није било никаквог спаса, слушајте само. Мало сам се пра подне наки тио на слави Бск-а, симпатично неко винашце имали. Па помени овог заслужног члана ко|и чије присутан, па помени оног, па преврни једчу чошицу, па пре.обрни другу, у здравље једног, па у здравље другог; тек, постало весело. Попи сам ручм:у соету пољубио, ону којом је чолач, тело Христово расекао, и крвљ/ га Исусозом, помешаном с мало воде, залио, јор се чисто иино данас нигде не може добити. Онда сам шешир накривао, и цикцак на игралиште пошао. Гужва. Лом. А ипак, ред. Тојест, на ред. Отегнуо се као з<*иски цар. Да ту није дуван џиница ?. .. ЦI . Јок I Него навикао народ на ред, па то чи је Свуд прави ред, па и пред благајнама игралишта. Мрзело ме да чекам пола сата да бих дошао на ред да извадим улазницу. А искуства имам, хвала Богу, доста. Зато сам извадио педесетицу и шушчуо на уво човеку који је стојао други пред благај ном. Човек је био интелигентан, насмешио се, без речи узео петобанак, уступио ми место, и о-
ЗНА ЗУЗА ШТА ЈЕ АПАРАТ Нека Зуза тек што је дошла у варош да служи, реши да се фотографише и да пошаље слику својима у село. Док ју }е фотограф дуго намештао, окретзо главу лево и десно, удешавао како да метне руке, како да пребаци ноге, она је послушно Кутала. Кад је фотограф најзад пошао ка апарату да је сними она брзо устаде, извади из џепа једну узицу, добро увеже сукњу око ногу и рече: — Не можете ви мени подвалити. Ви мислите да ја не знам да Кете ми на том вашем апарату видети главу доле, а ноге горе1 ОЧА1АЊЕ ЈЕДНОГ ПУТНИКА Кондуктер тражи карте од путника, наилази на једног професора и тражи од њега карту. Професор не може да је нађе. Кондуктер му се обраКа: — Ништа не мари, господине, ја Ку касније навратити. — То ми неКе помоКи, одговори професор, јер ако не нлђем карту неКу знати докле путујем. тишао натраг, да наново започне посао. — Молим једно место на трибини1 рекох. — Нема, распродато! — Молим једно место у ложи! — Распродато, нема. — Молим једно место на рефлектору I — Изволите? — Шта имам да платим? — Четрдесет динара! — Молим! Добио сам један купон од веК продате улазнице, ушао, закопчао капут, засукао ногавице и почео да ое пужем уз рефлектор испред трибине.
У ХДРЕМУ
— Вопиш ли ме, Фатима! — Волим те као сооју ссстру. ♦♦ ТЕЖИ СЛУЧАЈ У кварт дојури избезумљен грађанин: — Брзо, у помоМ Покрадоше ме лопови! — А шта су вам то украли? званично га упита дежурни чиновник. — Патентну браву, пса чувара и звоно за узбуну. ♦ ♦ НЕ РАЗУМЕ ОНА
Вереник: — Знаш ли ти шта је то вечност! Можеш ли уопште да је оватиш! Всреница: — Како да не1 Вечност Је време које Је протекпо од дана кад си ми купио послсдњи шешир.
— Станите господине, куда? заустави ме један жандарм на другом кораку. — Имам место у почасној ложи1 Изгледа да се симпатичан човек у униформи увредиб, сматрао је да збијам неслане шале. И рекао је да са у име закона одмах вратим на земљу; иначе Ку добити почасно место у бувари; коју ценим и поштујем богзна како, али с којом не волим да сам у интимним везама; што другим речима може да значи и имати интимне везе на рукама; тојест, лисице. Зато сам благонаклоно сишао загњурио се у препуну трибину. Видео сам да ту евди где ко стигне и како стигне. Дошао сам доцкан, тек око пола пет; а изгледа да су на трибинама даме, које су седеле у крилу каваљера, биле норост још око пола три, јер се слд томе нико није ишчуђаоао, изузев М9не. Зато сам се, мислеКи да је то иста ствар, бу^нуо у крило једној дами, А то су, изгледа, сматрали за новост тек у пет сати, јер замало ме понопо не уапсише. Исцепан као фуњара, покисао !'по мнш, каљав као свиња и промукао као испичутура закуцао сам увече на врата свог домаНег храма; а башка што ме је код куКе жена због свих тих факата измесила као питу. Мајху му и са том и таквом утакмицом! НЕУЛОВЉЕНА ЈАРЕБИЦА Једном ловцу прелете јаребица поред самог увета, он нанишани и опали, али јаребица прелете један плот и изгуби се. Ловац прескочи плот надајуНи се да има само да подигне јаребицу, али ње нигде није било. Он угледа неког сељака и упита га: — Јесте ли видели једну јаребицу која је овде пала? — Не, одговори сељак. — Чудновато! А ја сам баш видео како лети перје. — И ја сам то видео, али је перје тако добро летело да је и месо одлетело. И ОН ЈЕ ТУ Дошао господин Јова професору да се информише о учењу и владању свог сина. — Ваш син је немаран и лен, никада не пише задаће и ако се не поправи, не^у моки да га пустим у виши разред. Саветовао га је разредни старешина, саветовао сам га ја, али ваш син слуша само савете којекаквих магараца. — Онда ^у га ја саветовати, и он ће ме сигурно послушати.
шалЕ ^белссцрм. врааом Учитељ: Бранко, чему нам служв уши? Бранко: Да боље видимо. Учитељ: Како то? Бранко: Да немамо уши, зашто би онда закачили наочаре?
Учитељ: Реци ми, Ђоко, како су наши претци могли да живе без тблефона и телеграфа? Ђак: Па видите да нису могли, када су сви поумирали? ♦♦ УЗДАХ
— Погледај, мужићу... последњи модепи! — Ах1 Кад би били уистину последњи. ♦♦ — Знаш ли да ми кажеш ко ј« удовац? упитао је Пера своју сестру. — Како не би знала! То је удовичин муж. ♦♦ Госпођа: — Како... у вашим годинама просите! Па ви можетв да радите. Просјак: — Немам времена, госпођо, просим по десет часова дневно. ♦♦ — Тата, радуј се1 Уштедео сам ти сто динара. — Како!? — Рекао си да кеш ми дати сто динара ако не добијем ни једну слабу. ♦ ♦ — Моја к^и свира одлично. Она може на клавиру да ради шта жели! — А да ли може и да га затвори? упита гост. ♦♦ — Ваша болест, истина, нија опасна, али три од сто оболелих ипак умиру од ње... — Заиста. А јесу ли та тројица већ умрла?
ЛОПОВ АЦА И РЕВНОСНИ ШАЦА