Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 20

* > Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 II 2

шега срца, пуштати своје жене, а из тточетка није било тако. Него ја вам кажем : ако ко иусти своју жену, осим за курварствп у и ожени се другом, чини прељубу\1. Апостол Павао у посданицп Римљанима пише: Удата жена жривезана је законом за мужа, докле год он живи\ а ако ли муж њен умре, раздријеши се од закона мужевљева. За то дакле, док јој је муж жив, бива прељубочиница, ако тгђе за другога мужа; а ако јој умре муж.Ј проста је од закона, ако иође за другога 2 ). — Црква са своје стране није никад допуштала, нити је могла допуштати по својијем појмовима о браку, да се муж и жена по својој вољп растављају, као што је то донекле допуштало грчко-римско законодаветво 3 ); јер се тијем руши значај и главно обиљежје брака, јер би воља н тежња за промјеном човјека или жене стварала саме конкубинате. 0 тога је сва средства употребљавала, па и са самом државом борбу водила, да стане на пут таким поступцима. У свештенички чин није никако примала љ,уде, којп су се раставили са својијем женама и узели друге, и који су се женили са женама, које су се раставиле са својијем мужевима. Била је одређена каноничка казна свакоме, који се томе противио 4 ). Покушавали су неки грчко-римски цареви, да ограниче или са свијем да укину слободни раскид брака 6 ); неки су пак подржавали пређашњи поредак, највише ушљед гласа и притиска распуштеног грађанства. Послије дугог колебања примила је најпослије и држава у своје законике 87. правило трулскога сабора, које је поновило пређашње одредбе против самовољних брачних раскида"). — По свједоџби царпградскога патријарха Нићифора 7 ), дешавали су се у пракси добровољни раскиди брачнп све до

') Мат. гл. 19., ст. 7., 8. и 9.; гл. 5., ст. 31. и 32.; Марко гл. 10., ст. 11. и 12. 3 ) Римљ г.ч 7., ст. 2. и 3. ; 1. Кор. гл. 7., ст. 10., 11. и 39. 8 ) Допуштало је раскид брака, ио узајамном сагла сију мужа и жене (сИуогјЈит ех соп.чепви), или кад је муж искао раскид или жена из онравданог разлога (Тјгог+јит ех гаИопаМШ саива). 4 ) Испор. апостолско правило 17. и 18.; трулскога сабора пр. 3., 26., 87. ; неокесарискога саб. пр. 8.; Васил. Вел. пр. 12. 5 ) Константин Велики законом од год. 331.; Теодоеије II. и Валентинијан Ш, 7 зак. од год. 449.; Јустинијан у новели 117., гл. 13. и новели 134., гл. 11. е ) То правило ушло је најприје у еклогу цара Љва Исаврјанина и његова сина Константина; касније га је потврдио цар Лав IV. Хазар (776.—780.) и његов син Контанг ин. ') Правило 115. и 123.

подовине деветога вијека. Зборници грађанскога, права друге половапе деветога впјека, заједно са разјашњењима, изречно забрањују раскпд брака усљед узајамног договора мужа и жене. ■— И у заједничком посду цркве и државе око уредбе брачних одношаја, јављале су се неке сметње. Црква је према евоме задатку ишла за тијем, да направи од човјека правога Хришћанина, а држава не могаше још тако лако да превидп природнога човјека, и да сузбије злу навику, која је веома годила грађанскоме друштву. Отуда по који пут и сукоб цркве са државом. Ну, да је црква остала и да треба да остане вјерна наче> лима своје божанствене науке, доказуЈу њене каноничке одредбе и црквени тумачи овијех одредаба, који нијесу допушћали, да грађанскп закони претегну у црквешш пословима 8 ). Као што напријед нагласиемо, брак престаје с мрћу мужа или жене, а раекида се по ријечима Христа Спаситеља услијед прељубе. Али је раздор, који се догађао у брачноме житову , уелијед прнроднога недостатка мужа или жене, услијед хотимичног пријеступа идн мржње једнога према другоме, која је тровала породични живот, и отуда продирала и у јавно друштво, гонпо и цркву и државу, да приме за бракораскидне узроке и оне пријеступе мужа или жене, који исто тако као и прељуба потиру^основ и намјеру брака, служе на штету човјечанства, ускоравају религиозни и морални пад, религиозну и моралну смрт : која је по ријечима апостола Павла плата за грцјехђ. Брачни живот не служи само на то, да се подмирују насладе, које иетичу из тједесне природе мужа и жене, који се вежу једно за друго, да другоме и цијеломе друштвеноме склопу, на саблазан и штету не служе 10 ), — већ у главноме на то, да се муж и жена потпомажу до краја својега живота, својом физичком и моралном снагом, да васпитавају своју дјецу у славу божју, у корист истине и љубави, без које не могу људи међусобно мирно живити и напредовати, сносити своје посебне и друштвене незгоде и тешке прилике, које их често ®) Седмог васељенскога еабора правило 3.; картагинскога сабора правило 16.; II. васељенскога сабора правило 6.; халкидонскога или IV. васељенскога сабора правило 12.; антијохискога сабора правило 11. и 12.; Валсамоново тумачеље правила 6. првога васељенскога сабора у „Правилима", Москва 1877.; испор. 21шћтап сп. дј. стр. 25. 9 ) Римњ. гл. 6., ст 3. 10 ) Прва Кор. гл. 7., ст. 2., 3., 4. и 5.