Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

хађа цркву, него и женскнље, а дјевојке долазе само онда у цркву, кад хоће да се причесте, и о великим зборовима. Овај обичај, гато наше дјевојке не долазе недјељом и празником у цркву није добар. ГТа против дјевојкама је баш потребно, да често цркву похађају, јер дјевојка долазећи често у цркву, постаје чедннр), разумљивија и богобојажљивија. За то мили роде, шаљите ваше ћерке чешће у цркву, да се тамо моле Еогу за своју срећу. Свака дјевојка, која чешће у цркву долази, та послије постане боља домаћица, права Хришћанка а што је још најпрече, поучава своју дјечицу, кад јој их Бог дадне, да се и они сјећају цркве, наћерују их, да иду тамо, са собом их воде, те и од те дјеце постану прави Хришћани. За то и опет вас молим, шаљпте дјевојке у цркву. Што се тиче самијех зкена, ако по који пут која п дође у цркву, боље би било — Боже ми опрости — да и не дође. Јер чим у цркву уђе, још прије него се и прекрсти, тражи своју прију и куму, па се питају, шта је која ручала?

шта је новога у томе и у томе селу и граду? какве је хаљине обукла? како је прија? како ми је кума? и Бог их питао о чему још разговор не поведу. Пемојте тако, српски синови, него опет кажем, иохађаЈте цркву, и у њој се смјерно молпте Богу, а пошто побожно отстојите службу Божију, те примите од свог свештеника благослов, па изиђете из цркве на поље, онда вам нико неће бранити, да водите разговор о вапгим домаћнм пословима. Даље, учите вашу дјецу чистоћи, реду и пристојностп. Шаљите дјецу у школу и то у српску вјероисиовједну школу, гдје ће се научити српски говорити и мислити, српсгсп радити и осјећати. У тој школи познаће, ко су п шта су; познаће Милоша и Марка, познаће славу своју крсну, па знати боље вјеру и народност своју чувати. Ко ове ријечи моје послуша и добро упамти, те се по њима ;узвлада, тај ће моћи свијетла образа и чисте душе, са правом и поносом приписати себи име Срб-Хришћанина. Д.иикк.

Ријеч о љубашг ЂраИо ! Погледајмо овај шарени свијет; у њему има свашта и свачега. Тамо видимо људи богатих и сиромашних, јаких и слабих, здравих и кљастих, великих и малих и т. д. — ннгђе двојица у свему потпуно једнака, и нигђе двије ствари у свему равне једна другој ; а што је главно ништа, осим једнога Бога, нема да је стално или вјечито, све је то привремено и промјенљиво. Један једини Бог, Бог вјечности, силе п савргаенства, кога ми вјерујемо и исповиједамо, све је то тако створио и удесио. Он је створио и људе „по образу и подобију своме", одликовао их је између осталијех створења, дао им је у природи да господаре, упутио их је да господаре, упутио их да живе по Његовој доброти и љубави, и обећао им загробни вјечити жпвот, који ће бити жалост или радост према томе како се заради у овоземном кратком животу. Овај нага давашњи живот није ништа друго него патња и кушање. Бог је њега одредио људима на то, да у њему израде себи радост у Господу онога — вј ечитога живота.

. о рема иевољи ије.м. У ово земном — кратком животу Бог је дао човјеку доста предмета, на којима тече себи блаженство вјечитога жнвота. Пзмеђу многих тих предмета јесте и љубав према невољннјем и потребнијем један од првијех. И потребне је Бог дао нас ради, јер да ннје њих како и од куд би ми могли и умјели поимати и имати љубави у себи те највеће н најмилије божанске красоте ? О, ти богати и снажни и здраки! по мислите, колико их познајете у своме животу да су били као и ви, или можда и још више' богати, снажни и здрави, а сада да су потребни ваше помоћи! Богаство и снага је у Бога. Бог данас једноме дава а другоме узима, сјутра опет једноме дава, а другоме узима. Ко смнје рећи, да и ви сјутра нећете требати туђе помоћи ? Па, кад је тако, браћо, нешалимо се, — ни за часа не скидајмо са ума она обећана блага вјечитога живота, ни опо што нас може још и за нашега жпвота постигнути. Старајмо се о нашој великој будућности док је још на вријеме, док можемо н док још очима гледамо; јер кад пзнемогнемо и кад очи заклопимо нећемо ништа чинити, онда ће нам