Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 344

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

Величанства, нашег премилостивог цара и краља Фрање Јосифа I.;— дтолисмо се Богу за сјајно и срећно владање Нзегове ловором овјенчане династије; завојску и и побједу оружја Нзеговог над иепријатељем; — молимо се Богу, да ГБеговом ц. и кр. ап. Величанству дадне силу и премудрост за благу, мудру и кротку управу над подчињеним Му земљама и народима; — а сад кад смо све то свршили,

поклнкиимо из дубпне душа и срца наших: да живи ГБегово ц. и кр. Апостолско Величанство, наш премилостиви цар и краљ Фрањо Јосиф I. са прејасним сјајно и срећно влаДајућпм домом Својнм: Хапсбуршко-Лотриншким на многаја љета! Живио! живио! живио! Говорио 6./18. августа 1894. г. у Добоју. Ј. Врањешевић.

слово на опијелу Глигорија Новаковића, пароха буковачког*).

Тужни зборе! Гледајући на мртво и већ бездушно тпјело овдје лежећега свештеника, које ће још кроз неколико часака мрачни гроб у своја њедра за навијек иримити, и које ће у њему — у мрачној вјечитој кући својој — трунути, све дотле, док се у земљу, од које је и постало, не претвори — побуди ме, да коју ма и летимично, па и ако ми је душу и срце обузела жалост за покојником, ипак проговорпм о животу и раду његовом у толико више, што уста, која су мудре савјете давала, за навијек замукоше и више говорити неће, и што се наш мили покојник са нама тјелесно за свагда растаје. Истина, готово свима вама, овдје присутнима, мање више познато је стање, живљење и понашање упокојеног свештенпка Глигорија, али ћу опет макар и у најкраћим цртама да изнесем то пред очи, при данашњем његовом са нама, као што већ наиоменух, тјелесном растанку. Овдје лежећи свештеник Глигорије рођен је баш у овом селу Колунићу 25. јануара 1833. те му је сад шесдесет и друга година земнога живота. Родитељи су му били, упокојени свештеник Јевтимије Новаковић, парох колунићки и Ана рођена Латиновић. Још у раним годинама његовијем неумитна смрт узе му оца, а он са још 3 брата (четврти и најмлађи родио се по смрти очевој), 5 сестара и матером својом остане сиротан и на издржавање стрица му упокојеног иротопрезвитера Василија, који још тада ни рукоположен није био и који се је прије 4 године у вјечност преселио.

Овај га дадне у школу код свога брата Илије, учитеља у Петровцу. Иокојник по свршетку онда прописаних наука (часловца и псалтира) постане и сам неко вријеме учптељем у Петровцу на мјесто стрица му Илије. Мало касније ожени се он са Стојом рођ. Ракић, но судба му не подијели уживати дане брачног живота, јер ова по рођењу прве јој ккери у вјечност се преселп. Упокојепи Глигорије још је из младих -година својих журио и потпуно наклоњен био чину свештеничком, те по смрти своје суируге ријешп, да се више не жени, него чину свештенпчком посветц; због чега га стриц му Василије опреми у Савајево, гдје буде од блаженопочнвшег митрополпта госп. Игњатија произведен у почетку 1864. год. у чин свештенпчки. Сво вријеме од свога рукоположења, изузевши први устанак, он је провео на парохији петровачкој до почетка 1891., кад му би уручепа парохија буковачка, коју је сие до смрти служио Уз први устанак, кад бијаемо лишени наших огњишта, па и саме мпле нам домовине Босне, т. ј. кад Србину „Све, што му је најмилије било, већ његово смјело бпти није и , онда упокојенп свештеник са народом овдашњим пребјегне у Далмацију. Но он знајући па ц одговарајући својој дужности и у туђој домовини суеједној нам Далмацији, а иослије и у Лици, вршио је своје свештено-пастирске дужности народу пребјегломе. Више је пута ирелазио кроз споменуто вријеме и у домовину Босну, те на-

Види читуљу на крају овог листа, страна 359. Ур.