Branič

^24

Б Р А Н И Ч.

БРОЈ 6.

туженога. учињево нред другим а пе изабратим лицима, има да се цени као признање учињено ван суда и као један ближи основ подоарења из т 1. §. 123. крив. пост. као што је првостепени суд у' горњој пресуди и узео. II по овоме не стоји разлог првога суда у пресуди, као да је полицијска власт могла пролзвољно узети за присутне сведоке и друга лица, која нису одређена за тај носао. Касациони Суд по жалби оптуженога, његовог браниоца и државног тужиоца расмотрив акта и пресуду Апелационог Суда, нађе, да нста не одговара. закону из ових разлога: „Апелацисни је Суд у побудама своје пресуде погрешно протумачио смисао прописа §. 28. крив. пост. који се односи на присутне сведоке при ислеђењу кривица. ,.Да би се ислеђење код исљедних полицијских власти правилно и п ) прописима постојећих закона вршило и тиме што више гаранције за оптужене прибавило. за^онодавац је поменугим прописом наредно, да се ислеђење код полипијских власти вршн редовно у при'сутности два иоштена гр /јанина, којима је као таквим стављено у дужност, да ислеђење прате и примедбе своје на исто, ако би каквих имали, чине; из чега јасно излази, да је сва тежина овог прописа у томе, да ири псииту буду арисутни сведоци, да су они аоштени гра$ани оне општине, где се дело ислеђује. „Остала наређења тога нрописа закона, како ће ти грађани у општини бирата се, нису такве важности, да би испит био ништав, а .о би други ко осим њих испиту присуствовао. Ови прописи садрже в;:ше зшутства, како ће се бирати ови присутници, а не прописују својства њихова. „А да је смиеао и дух наређења овакав, а не као што јеАпе* лациони Суд узео, јсш јасније се увиђа из предпоследњег одељка истог прописа, у коме је оптуженима остављено нраво да могу у свима случајевима §. 43. крив. ност. иротиву присутвих сведока чинити изузећа, а међу овим није урачунато у изузеће и то, ако нису из .брати од општине, што би на сваки начин било, кад би и овај нронис закона суштну наредбу садржавао, и кад неби био само упут за олакшицу вршења овога посла од странз грађана у једној општини, те да тај т;рет не би падао све на једна и иста лица. „Према оваком смислу поменутог §-®а, Апелациони Суд је по^ грешио, што је признање оптуженога код исљедне власти пред сведоцама И. и Ђ., и ако нису општином изабрани, квалиФиковао као прнзнгње из т. 1. §. 123. крив. пост. које је учињено ван суда, у место да га узме као нризнање из §. 225. ист. пост." Из ових је разлога ноништио апелациону пресуду.