Branič

врој 23 и 24

В Р А Н II Ч

ако би се имали сведоци или вештаци да саслушавају, суд би морао да их позове најкраћим (телеграФским) нутем, преко њихове најближе власти. За сваки противан рад или оклевање у овом обзиру, интересовано лице имало би права да тужи Апелационом Суду председника суда, или заступника његовог. Апелациони Суд тражио би мо овакој тужби уз пошиљај дотичних акта и изјашнење туженог, па би према томе одлуку своју доносио. Казна у овим случајима за председника или његовог заменика била би први пут и за мању грешку укор, а у другом случају новчана од 100—500 динара, која би се у кривичн. закону или у закону о судијама имала да пропише. За тачност и брзину рада требало би поступком дати право нредседнику првостепеног суда, да може за сваки немар или оклевање у вршењу налога судских кажњавати полициске чиновнике и општинске часнике новчано од 50 —100 динара, па ако осуђени општински часници не би могли да положе новац у року од 10 дана од када решење о казни извршним постане, онда би се казна заменула затвором од 10 — 30 дана, што би се и у решењу морало да означи. Осуђени полициски чиновници или онштински часници имали би право да се против ових осуда жале Аиелационом Суду у року од осам дана од пријема решења, и решење овога било би извршно. Остаје нам још да изложимо наше мишљење о «мешовитим комисијама" о којима је реч у §-у 49 зак. о чиновницима 'грађанског реда. Наше мишљење о њима ово је: да се оне и у будуће морају задржати, јер то захтева природа ствари којима су намењене. Али би и за њих ваљало прописати, да се и оне морају у раду своме у свему иридрж&вати одреда.ба оиштег кривичног иостуика,. Тако на пр. решења своја о притвору морале би претходно и на писмено да доносе, па дотичноме да га издаду у препису онога часа кад га слободе лише. Притворени имао би право да позове к себи 52*