Branič

БРОЈ 18.

в р а н а ч

стр. 643.

ИЗСУДНИЦЕ XXXI. Поотајање брака не може ое сведоцима доказивати. ('Одлука Еасац. одељења.) Примедбама К&сационог Суда од 10. октомбра 1887. год. Бр. 3502. уништена је пресуда Анелационог Суда у спору под горњим натписом са овпх разлога: Височајшим решењем од 9. Септем. 1853. год. бр. 859. уз §.60. грађ. зак. јасно је одређено, да се браковп између православннх сматрају за пуноважне само онда, кад су чрез надлежпог свештеника ирааославне вере благословени, и у надлежне књиге венчаних при иравославним црквама устаповљене заведени. Брак између тужиоца М. и умрле Ј. могао је бити закључен у добу поеле овог решења, дакле, кад су већ књиге венчаних заведене биле, јср се вз нзвода умрлих види, дајој је први муж С. умро 1854. г. према чему за важнОст М. брака и његовог доказа вреди номенуто височ. решење, а то је извод из књиге венчавнх, а не сведоци, као што је први суд узео. Ове је приметбе усвојио Апелациони Суд пресудом од 18. Новембра исте године Бр. 1873. (Види еличне случајеве у Повој Збирци књ. II стр. 63. и у Браиичу 1898. г. стр. 59. што ноказује, да пракса судска о овоме питању није стална).

XXXII. Кад ое тужена страна нозвала на застарелост тражбине, онда не мора да прими пону^ену главну заклетву, јер суд мора узети у оцену застарелоот. (Одлука Касаг^. одељгња). По спору А. Б. противу Ф. и Р. из Костолца због дуга од еспапа, пуномоћник тужене странс изјавио је незадовољство на нресуду првостепеног ножаревачког суда од 19. марта 1898. бр. 9748. којом је тужиоцу досуђена главна заклетва на истинптост тражбине, пошто је тужена страна, позивајући се на застарелост тражбине, није нримила, те се узима да је тужиоцу исгу вратила (§. 140. и §. 162 грађ. постунка). Но Апелациони Суд није се уиуштао у расматрање ове пресуде, већ је претписом својим од 20. марта т. г. бр. 2058. вратио акта [ирвостеиеном суду с напоменом: да по 2. тач. 2*