Branič

БРОЈ 3 и 4.

књижевни преглед

стр . 331.

месту учииио нок. Живку ону незаслужену замерку. Али то не стоји, јер је г. Штрохал морао знати, да се наметан човек никад неће. у потврду својих навода, лажно позивати на писце који су противног мишљења, и уз то ј.ош и тачно означити место на коме се палази њихово мишљење. 3-е На страни 708 »Осјепе« г. Штрохал вели: „Гледе питања, од кога доба треба сматрати сенатске одлуке за изворе приватнога права наводн г. писац (т. ј. Живко) на страни 31 три мишљења. Међу другим и трећим од ових мишљења је према оному. како их је г. писац протумачио доста тешко наћи разлику. Толико се ипак даде разабрати, да су по првом од тих мишљења сенатске одлуке постале извором приватнога права тек од доба царства, дочим су по осталим мишљењима исте биле донекле извором приватнога права већ и пре царства. Прво од ових мишљења вели г. писац да заступа међу осталима: в Кги§ег ор. «1;. § 12", а треће међу осталима: „Кги^ег, стр. 81—82« и писац сам. — Што се имаде разумјети ибд Кгицег, да ли обадва пута исто? Г. писац наводи од Кригера на стр. VI у новијој општој литератури римскога права једино: ОевсћЈсМе <1ег ОиеПеп ипс1 ГШегагиг (1ез Кбт18сћеп КесМз. 1888®. У § 12 на стр. 81—8"2 те књпге говори се п збиља о сенатусконсултима. По том бп но пишчеву назору Кригер у истом дјелу на истом мјесту заступао два противна мишљења, а писац не налази за вриједно, да то истакне, пего на против промјеном методе навођења завађа у блудњу, да се туј ради о двим различним дјелима. Кригер међутим не заступа два противна мишљења о наведеном питању". У § 12 или на страни 81—82 своје ОевсМсМе с1ег (ЈиеПеп и т. д. Кригер вели ово : Бег 8епа1;, \уе1сћег 111 (1ег КерићИк ОевеГг^ећипо^гесћ! П1сћ1 ег1ап§1; ћаМе, 8опс!егп пиг с!игсћ Аиз1е§-ип§' с1ег . Оеве^ге всћаГГеп коппГе, 1;г11;1; т с1ег КаЈкег/еК; зсћоп Ггић/еИлЈ? а1з ОезеГг^ећег аиГ, с(а8 вепаГибсопвиКит 181 с1ег ћ^ех а^еЈсћ^евМИ л\ 7 огс1еп, а1в посћ сНе УоЉз^езеГг^ећип^ ЉеогеПзсћ ипс1 ргакКзсћ 1П ОеНипд ч^аг')". Према томе, Кригер дели само прво миш.љење, па зато га је пок. Живко и навео у примедби 1 после Ассапа«, чије је мишљење такво исто. У примедби 2 ) пак Кригер је наведен Само услед нехотичне грешке, а никако, као што г. Штрохал подмеће, у циљу да се представи како в у истом дјелу и на истом мјесту" застуна два противна мишљења. Тако што ие може пасти на памет ником наметном човеку. Ко може озбиљно и за тренут помислити, да се чувеном романисти Раи1 Кги^ег-у може деситн и таква грешка, да »у истом дјелу и на истом мјесту" заступа два супротна гледишта? Кад је то немогућно, онда како се може и то озбиљно узети, да је пок. Живко, кога смо сви познавали