Branič

453

сто и тражк мвсо ; тојеучида седи мирно: такав исти начин, вели он, треба применити и према л>удима. Нецесаријанизам, на тај начин, нодрио је Све оне основе кривичног правосуђа, које су биде исгакле ансолутне теорије. ()н не одређује никакве услове за урачун.вивост и не ограничава правосуђе СФером свеених човекових радп,а; нецесаршанизам признаје или бар логички мора признати све људе без разлике као објекте казнене радње "јер људи, извршујући штетне радње, ничим се не разликују од природних еила, које су од штетног утицаја, и као што је потребна борба са овим природним силама, тако је исто она потребна и с људима. Дакле, детерминистичке теориЈе представљају се дијаметрално супротним теоријама о слободној вољи: оне се разилазе у питањима о извору могива човекове радње. о условима за урачунљивост и о задаћи казие. Теорије дотерминизма одбациле еу потпуно правилно слободну вољу као услов за урачунљивост и, у исто време, иетакле начело законите узрочности, т ј. њено потчињавање закону довољне узрочности. Али, ово последње начело оне ниеу правилно утврдиле, те су отуда цоникле пОгрешке у гледиштима односно урачунљивоети и њених услова С гледишта нецееаријанаца законита узрочност човекових радња јесте извесна сиољашна еила, која стоји изнад човека; човек се њој потчињава, не учествујући у сгварању иеторијских догађаја у животу човечанства. Нецесаријанизам води Фата" лизму, чија је суштина у овоме: све појаве, а међу њима и радња чов-гкова, не изазивају с-е саме међу собом по закону зависноети узрока и последица, већ ее изазивају неком силом, која изван њих управља. Међутим, сушгина принципа ваконите узрочности, нри његовом правилном разумевању, састош се у томе, да је свака следећа појава последица свога претходећег, да ће сутра бити иоследица данашњег; да ће човек у будуће срести само оно, што он спрема за еебе у данашњоети. Признати, да у целој васелени влада законита узрочноет, није оно исто, што и признати, да је еве нотчињено предрасуди. Оуштина принципа законите узрочности састоји се у гоме, што ни у природи, која нас окружава, ни у човековим радњама нема случаЈности: непроменљива веза узрока и последица, законита логичност догађаја и појава — све је то што собом представља начело законите узрочности. Тежња видеги у законитој узрочности појава нешто више, и то, неку тајанствену моћ судбине, није ништа друго, него погрешка нашега уображења, — по-