Branič

Б Е Р Н Е Р

издаје отаџбине, иопис имовине у циљу забране располагања истом од почетка истраге до коначног свршетка исте (§ 93). Новији законици још пре издања казненог законика напустили су многобројне суровости општег права: тако одузимање (конфискацију) имовине; даље губитак части, неспособност за добијање звања и примање наслеђа невине деце; најзад нечовечну одредбу, да само заузимање за једног велеиздајника повлачи за собом казну бешчашћа. 1 Осим тога опажа се у току времена у законима стални напредак у већој благости. 2 Ипак су готово сви задржали за велеиздајничко предузеће смртну казну, а налазе се и понеке строгости, шта више наређења против имаовине. 3 Но мора се признати, да свака држава, ма каква она била, има права и дужност, да своју егзистенцију одржи средством казни на супрот противправним нападима, који немају оправдања. Није мање извесно, да сви такви напади никако немају исти непроменљиви значај највеће кажњивости са највећим кажњивим општим злочинима, и да према томе запрећење највеће казне не одговара правичности. Такође није мање извесно, да политичке идеје и даље постоје и кад кривац буде погубљен, и да се према томе смртна казна и овде такође не може сматрати као захтев политике. II правичност и политика су задовољене, ако се велеиздајничко предузеће запрети казнама лишења слободе, које би у тежим случајевима биле доживотне. 4 Овом схватању одговара казнени законик (§ 81). Али чим је смртна казна усвојена у опште за убиства, није могла бити искључена за убиство извршено над царем или 1 1ј. 5. § 2. Со<3. ас1. 1е§. Ји1. тај,: „Беш^ие јићетиз, еИат еоз по1а1)Пез еззе зте уета, цш рго 1а11 1 тз ипдиат арид поз т!;егуешге 1еп1ауепп4". 2 Ваварски, 1813, блааш је но аустријскп, 1803; Виртембершки, Хановерскп и Брауншвајшки су блажи од баварског, 1813.; Дармштатски је опет блажп; Ваденски је опет блажп од дармштатског; још блажи саксонскп, 1855; још блажи тприпшки, и најблажп саксонски, 1868, пошто он у чл. 117. силази до 3 месеца затвора. 3 Само Тиринген,Насау, Анхалт и Олденбург искључују смртну казну и ограничавају се на казну доживотног лишења слободе. Пруска предвпђа код велеиздајиичког предузећа против личности краљеве губитак грађанске части (§ 61) и одузима право расиолагања имовином осуђевику због велеиздаје или издаје отаџбине (§ 73). 4 Најјаче доказе за одбачај смртне казне код политичкпх злочпна навео је бшго!;, <1е 1а реше <1е тог4 еп таМеге ро1Шдие, 1821.