Branič

Страна 94

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—'0

подстрекнути није предузео никакву радњу. Другим речима овде закон кажњава и сам покушај подстрекивања без икаквог обзира на успех. Међутим из акцесорне природе подстрекавања, као што је речено, излази да је подстрекач увек некажњив кад је изостало дело, као и то да он не може бити оштрије кажњен од самог извршиоца. Кажњавајући и неуспело подстрекавање, ст. II § 34 к. з. негира ту најважнију и напресуднију логичну консеквенцију теорије акцесорности и прави на тај начин од подстрекавања потпуно самостално кривично дело. Ово је наређење опште природе; следствено, његова ће примена бити најшира. По ст. V § 34 кажњава се свако умишљено навођење другог да из нехата изврши кривично дело, као и умишљено помагање другом у извршењу нехатног кривичног дела. Овде закон третира подстрекаче и помагаче као саме учиниоце кривичног делл, што је такође противно теорији акцесорности учесничких радња. Јер по овој теорији саучесник увек одговара за туђе дело. Међутим на основу овог законског наређења умишљења радња подстрекача или помагача баца потпуно у засенак нехатног извршиоца дела; овај последњи може бити кажњен за нехатно дело али не мора. На овај начин створен је појам посебног кривца чија радња има сва обележја самосталности и који се кажњава као умишљен учинилац дела, мада није учинио радњу извршења. Све је ово из основа у очивидној противности са теоријом акцесорности учесничких радња код које радња и кривична одговорност непосредног извршиоца, главног виновника, доминирају радњом и кривичном одговорношћу саучесника. По ст. IV § 34 лични односи и околности, услед којих се или одговорност искључује, или кажњивост повећава, смањује или искључује, могу се узети у обзир само оном учиниоцу, иодстрекачу или помагачу код кога се нађу. Циљ овог наређења је да се, у случају проузроковања кривичног дела сарадњом више лица, кривична одговорност што више индивидуалкзира. Стога је законодавац изречно наредио да лични односи, својства и околности који практично, у погледу оцене кривичне одговорности, могу имати огромног значаја дејствују само према оном саучеснику код кога су се нашли. Ради примера наводимо неколико случајева. Мати која за трајања порођајног поремећаја изврши чедоморство над својим ванбрачним дететом казниће се по § 170 к. з. затвором, и суд јој може — у особито лаким приликама — ублажити казну по

слободној оцени. Напротив, лице које .ју је на извршење тога дела подстрекло или које јој је у извршењу тога дела помогло казниће се по § 167 к. . у в. § 34 к. з. Лично својсгво мајке — порођајни поремећај — утиче дакле само на оцену њене кривичне одговорности а не и на ону других саучесника у извршењу дела. Или други пример: А подстрекне Б-а, који је у поврату, да убије Ц-а; Б заиста убије Ц-а. А ће се казнити по § 167 у в. ст. IV § 34 к. з., а Б по ст. II § 167 к. з., с обзиром на ст. V истог па.раграфа. Околност што је Б повратник, при оцени кривичне одговорности, узеће се у обзир само њему а не и А-у који нема тога личног својства. Даљи пример: А подстрекне старијег малолетника Б-а да запали кућу Ц-ову што Б и учини. Старији малолетник Б казниће се по § 187 у в. § 30 к. з., а А по § 187 у в. § 34 к. з. У сва три наведена примера долази до изражаја једна лична околност која као таква утиче на кажњивост једино онога лица код кога се нашла. Има међутим и гаквих околности које су релевантне и по одговорност свих саучесника V делу: то су стварне околности. Пример: А и Б су у позоришту; А опази у једном углу иозоришта пламен који се све више развија и рече Б-у да бежи, да се спасава. Б преплашен појури напоље и крчећи себи пут одгурне на страну Ц и Д-а који тако несрећно падну да остану на месту обојица мртви. У овом случају ни А ни Б неће бити кажњиви са разлога што је по среди стање нужде једна стварна околност која, пошто су испуњени сви услови из § 25 к. з., искључује кажњивост свих учесника у делу. Од личних околности, својстава и односа који као такви утичу на кажњивост само оног саучесника у делу код кога су се нашли, треба добро разликовати оне личне околности које по закону чине елеменаг кривичног дела. Леп пример за такав случај даје § 384 к. з. Лице које би државног службеника навело на извршење овог дела одговараће као подстрекач овог дела без обзира на то што оно само није државни службеник. Оно ће одговарати као подстрекач овога дела због тога што је државни службеник елеменат дела из § 384 к. з. Теорија акцесорне одговорности саучесничких радња, нема никакве сумње, не може трпети овакву широку и свестрану индивидуализацију кривичне одговорности појединих саучесника. Кажњавајући саучеснике за туђе дело, она, строго и доследно примењена, искључује ову могућност. На изложеним примерима види се најбоље колико је логичнија, природнија и целисходнија са практичног гледишта теорија са-