Branič

Страна 466

„Б Р А Н И Ч

Број 9

Суд може у пресуди одредити и време за које се осуђени по издржаној казни има задржати у Заводу за принудан рад у смислу § 52. крив. зак. Пресудом Ужичког Првостепеног суда од 2. фебруара 1931. г. Бр. 4706 оптужени Радојица кажњен је због више дела крађе са две године дана затвора и да по издржаној казни буде у заводу за принудан рад две године, у смислу § 52. крив. зак., као опасан за јавну безбедновст, јер је склон вршењу кривичних дела. Београдски Апелациони Суд је нашао, да пресуда Првостепеног Суда не одговара закону у томе, што је суд одредио и рок, за који се оптужени Радојица има задржати у заводу за принудан рад, јер дужина времена, за ко.је се оптужени има задржаги на принудном раду, зависи од околности, које ће се стећи за време принудног рада а на име, од понашања оптуженог и од утицаја казне на њега те са тога разлога суд не може овар рок унапред ограничити, већ тек на предлог Управе завода, у коме оптужени буде, суд ће донеги одлуку о условном огпусту. Зато је пресуду Првостепеног суда преиначио и пресудом од 10. марта 1931. год. Бр. 2446 оптуженог Радојицу за наведена дела казнио са две године загвора с тим да се, по издржаној казни, упути у завод за принудан рад. Касациони Суд примедбама свога I одељења од 23. VI. 1931. г. Бр. 8163 поништио је ову пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Јер је иогрешно Апелациони Суд у разлозима своје пресуда нашао, да је првостепени суд погрешно одредио рок, за који се опт. Радојица има задржати у заводу за принудап рад наводећи да дужина времена зависи од околности, које ће се стећи за време самог принудног рада, те да с тога не може суд овај рок унапред ограничити, већ тек на предлог Управе завода да суд донесе одлуку о условном огпусту. Обрнуто томе нахођењу Апелационог Суда, по § 52. крив. зак. суд ће пресудом изрећи да се оптужени после издржане казне има упутити у завод на принудан рад, као и да одреди рок, за који се оптужени има задржати на принудном раду, који рок има да буде у границама поменутим законским прописом одређен." Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 15. VIII. 1931. г. Бр. 6143 упутио следеће противразлоге : „Сгав II § 52. крив. зак., који законски пропис говори о задржавању, као мери безбедности, предвидео је минимум и максимум трајања исгог а колико ће ова мера безбедности стварно грајати, то не може суд унапред одредити, пошто трајање исге зависи од околности, које ће се стећи после издржане казне, дакле за време самог задржања. Према то-