Branič

Страна 468

„Б Р А Н И Ч"

Број 9

вратио заклетву на околност да му тужени дугује означену суму од узетог новца од дужника Николе. Скопљански Апелациони суд нашао је да ова пресуда не одговара закону са разлога, шго у овом спору нема места главној заклетви, нити се он може расправити главном заклетвом, јер околности, на коју се она има положити, није опште дело парничара у спору, те се заклетва не може ни понудити, нити понуђена повратити — § 288. грађ. суд. пост. Ово с тога, што и сам тужилац иризнаје, да меницу, по којој је тужени наплатио 3700.— дин., није дао лично туженом Димитрију, већ адвокату Ђури а ничим не утврђује и ту околност, да је тужени заиста ову наплату извршио или да је ову меницу туженом Димигрију устугшо за наплату адвокат Ђура, већ једноставно тужи сасвим треће лице ван уговорног односа о преносу менице за наплату и тражи да то треће лице полаже заклетву на околност, која не произлази из односа његовог са тужиоцем — § 609. грађ. зак. Како пак тужилац не подноси никакве друге доказе за своје тражење, то је пресуду првостепеног суда преиначио и пресудом својом од 3. X. 1930. г. Бр. 5650 тужиоца одбио од тражења. Касациони Суд примедбама свога III оделења од 15. 1. 1931. г. Бр. 16192 поништио је пресуду Апелационог Суда са разлога : „Кад тај суд правилно налази да тужилац није у свом делу, те да не може, као такав, ни полагати заклетву, онда је погрешио, кад је нашао, да у овом спору у опште нема места заклетви нити се исти има на основу ње расправити, јер по § 284. тач. 1. у вези § 288. грађ. суд. пост. овде је имало места заклетви, коју је тужилац понудио туженом, пошто је овај — тужени у своме делу. Па како се по § 288. грађ. суд. пост. оваква заклетва не може повратити а тужени се није изјаснио да ли је прима или не а на рочиште није дошао, онда је њега — туженог — потребно осудити на плаћање по тужби, јер се има сматрати да понуђену заклетву није примио § 140. тач. в. у вези § 288. грађ. суд. пост." Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 28. I. 1931. г. Бр. 484 дао следеће противразлоге: „По тужби тужиоца Проке тужени Димитрије је писар адвоката Ђуре и као такав, наводи се, да је наплатио суму од 3700.— дин. од тужиочевог дужника Николе. Тужилац је по своме признању дао меницу ради наплате не туженом Димитрију, већ Ђури, који је овај посао и примио и на тај начин између њега — тужиоца и адвоката Ђуре закључен је уговор о пуномоћству — § 609. грађ. зак. Дајући своме писару да ову меницу од дужника наплати, Ђура тим актом није извршио никакав пренос пуномоћија у смислу § 616. грађ. зак., те да би из таквог односа настала обавеза за Димитрија, као новог пуномоћника да наплаћену суму преда