Branič

Број 7

„Б Р А Н И Ч"

Страна 349

Београдски Апелациони суд нашао је, да се тужиоцу Р. награда за ово заступање туженог Јована има досудити према утврђеној вредности у спору пред избраним судом односно према досуђеној суми од 27.000 динара а не према појшвини суме од 982.332 дин. т. ј. према вредности од 491.166 дпн., пошто је тужилац Матија тужбом тражио изналажење чисте добити из ортачког односа, не прецизирајући суму, већ остављајући, да је Избрани суд одреди. Зато је преиначио пресуду окружног суда за град Београд и својом пресудом од 23-Х1-1931. г. Бр. 8365 туженог Јована осудио да тужиоцу Р. плати на име адвокатске награде 3.000 дин. Касациони суд примедбама свога II одељење од 19-111-1932. Бр, 1732 псништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешно Апелациони суд у разлозима своје пресуде узима, да је вредност спора онолика, на колико је пресудом избраног суда тужени осућен да плати у спору пред избраним судом. У конкретном случају вредност спора за тужену страну има се ценити с погледом на § 2. Правилника о наградама адвоката а према важности, који тај спор има за њега. Како је Избрани суд, као што је у разлозима његове пресуде констатовано, имао да изврши деобу између парничара — бивших ортака а тужилац је тражио у том спору да добије половину добити од њега претстављену у динара 982.332 то је онда за туженог вредност спора била 491.166 дињ, јер се она у овом спору имао бранити од тога, ,да тужилац толику вредност деобом не добије." Београдски Апелациони суд није уствојио ове примедбе, већ је у акту од 11-У-1932. г. Бр. 3911 дао следеће противразлоге : „Према § 2. правилника о наградама адвоката, основа, по ксјој се одмерава адвокатска награда јесте вредност предмета око кога се поступак води."' Из овакве стилизације јасно излази, дат је за одмеравање награде меродавна искључиво она вредност, која се у току спорног поступка утврди а не она, која је у гужби'означена. Према томе, Апелациони суд није могао усвојиги налажење Касационог суда, по коме је вредност спора за тужену страну половина тужбом означене суме, јер тужени у гоме спору пред избраним судом није имао да се брани од осуде на плаћање суме од 491.166 дин. као половине гужбеног тражења, већ само од осуде на плаћање половине износа по ироцени вештака, коју је и сам тужилац у својој тужби избраном суду захтевао, као доказно средство! за утврђиваље количине чисте добити ортачког предузећа а без које процене ни сам избрани суд не би могао пресудити пред њим вођену парницу. Ово у толико пре, што се у § 2. поменутог правилника говори о вредности предмета, око кога се поступак води, ге не може бити меродавна вредност, означена у тужби, којом се по-