Branič

СУДСКА ПРАКСА

■повреда закона. Наиме, утаја новца од стране старалаца пупилних маса инкри•минише се као и свака утаја по одредбама општег кривичног законика, а не као дело своје врсте по чл. 46 поменуте уредбе. Поменути пропис инкриминише као преступ само неполагаве новца у року по позиву старатељског судије, без -икаквог присвајања тог новца од стране стараоца коме је новац иначе по природи његове дужности поверен. Међутим, ако старалац поред неполагања новца .на време, т. ј. у остављеном року, тај новац у своју или туђу корист присвоји, онда таква његова радња садржи у себи све елементе једног кривичног дела чтротиву имовнне, које се с обзиром на објективно-лични услов инкриминације дужност стараоца — инкриминише по § 319 крив. зак. Како радња оптуженика која је изложена у пресуди окружног суда садржи сва обележја дела утаје, јер је суд својом пресудом одлучио да је оптуженик поверен му новац као старалац у своју корист утајио, то у радњи његовој стоји дело утаје из § 319 крив. зак. •Стога је Касациони суд због ове повреде материјалног закона из тач. 2 § 337 ксп. поииштио пресуду окружног суда у целости на основу. § 350 тач. 5 ксп. Али како у пресуди окружног суда није утврђена и одлучна чињенииа о времену када је дело извршено, што је потребно ради правилне примене крив. закона — § 2 к. з„ — то Касациони суд није могао сам изрећи пресуду о ствари, већ је на основу § 350 тач. 5 ксп., ствар упутио на нови главни претрес пред ■истим Окружним судом да и о овоме одлуку донесе". Јован Д. СмиљашЛ секретар Касационог суда у Београду. Да ли има места давсњу одобрења за егзекуцију иресуда аустријскг х судова на иравном иодручју Касационог суда у Београду? Законом од 31. I. 1929 год. (Сл. новине бр. 60 — XXV) одобрен је и добио обавезну снагу Уговор о узајамном правном општењу између Краљевине Југославије и Републике Аустрије закључен у Београду 1 маја 1928 год. Овим Уговором, између осталог, иредвиђене су норме и о егзекуцији — извршењу пресуда .аустријских судова у Југославији с једне, и пресуда наших судова у Аустрији, с друге стране (чл. 37—53). По чл. 46 овог Уговора, о томе, да ли се егзекуција може одобрити, решава власт умољене државе без саслушања обавезнога; и егзекуција се има одобрити ако су испуњени дотични услови предвиђени чл. 37—45 овога уговора, јер „умољени суд не сме улазити у испитивање саме правне ствари". Да се по овом Уговору имају давати одобрења за извршење аустр. пресуда у Југославији и обрнуто, ако су у даном случају испуњени услови предвиђени у чл. 37—45 пом. уговора, то је с обзиром на владајућу судску праксу ван дискусије, јер је тај Уговор постао Закон и за једну и другу уговарајућу страну. Али, иако, „узевши уопште, примена овога уговора, као што вели Др. Адам Лазаревић", 1 ) у судској пракси не задаје велике тешкоће, нешто због јасности и целисходног састава његових одредаба, а нешто пак благодарећи добром разумевању и великој и узајамној предусретљивости власти, које сарађују на његовом извршењу" ипак, истиче се понеки пут, баш о том питању од заинтересованих, да нема места егзекуцији аустр. пресуда код нас, и ако о томе постоји Уговор измеђунаше и аустр. државе, све дотле док наредбе нашег „домаћег" закона о Извр. и обезб., које говоре о извршењу иностраних пресуда, не ступе на снагу. Ја ћу овде навести један конкретан случај, који је ових дана био предмет расправљања пред Среским судом за град Београд и Беогр. апел. судом. Један од среских судова у Бечу сбратио се надлежним путем Среском суду за град Београд и молио суд, да одобри извршење пресуде истог суда бр. 14С 580/34-2 од 9 јуна 1934 год., изречене у спору извесне Бечке трговачке фирме проткв једног дужника из Београда. Срески суд за град Београд решењем својим Пом. 589/35 од 10 априла 1935. г. одобрио је извршење пом. пресуде, налазећи да се из прилсга поднетих уз молбу за извршење види: „да је потраживање имовинско правне природе, да није у питзњу спорно право својине или друго стварно право на непокретним добрима, која леже у нашој држави. Да се свим не при-

Егзекватура аустријских поесуда код нас, Архив, књ. XXVI, бр. 5, стр. 420-423.