Branič

-44

.БРАНИЧ"

Социолошки став г. Тасића видно се испољава при анализирању појма, сувсрености. оправдања, типова, функције и организације државе. Монистичким .схватањима државе, посматране у савременој социологији, као зајсдница (Уегђапс!)' установа (Апз(а11, јпбШиИоп), носнлац власти, политичка заједница, а у науци и •фклософији по њеном телеолошком устројству, г. Тасић противставља своју плу• ралистичку концепцију социалних феномена. Држава је само Једон од факшора у лруштву, па и онда кад постане најмоћнијн фактор (стр. 92). Отуда, као и из дуалистичког карактера норме и њене етичке садржине, г. Тасић одбацује и идеалистичко тумачење суверености (држава је апсолутна јединствена и недељива воља) и позитивистичко (држава је однос моћи), истичући да је сувереност чисто историјски и према томе релативан појам. На>чне скрупулепишчеве нлјбоље се виде у дефинисању суверености: суверена је она држава чија ограничења не прелазе нормалну границу. Ту г. Тасић одмах указује на неодређеност оваквог дефинисања, али се с правом пита да ли неодређеност не постоји и код других не мање важних проблема (стр. 94—96). — Државна власт, ма да обележена принудом која је држави потребна ради одржавања њенога ауторитета, није физичка власт већ чисто социална, јер је испуњена друштвеним елементима (моралним, рслигиозним. економским и т. д.). С друге стране оправдање државе, које лежи у нужној потреби реда и дисциплине у сваком друштвеном животу, не имплицира и апсолутну нужност њенога постојања, већ само релативну (могуће је замислити друштво као систем федерације установа). Ту г. Тасић осуђује анархизам као историјски неоправдан кад оптимистички верује да је добра воља људи довољна да наједном поруши оно што је дугом историјском еволуцијом постало (државу), и као утопијски кад претпоставља могућност аутоматског функционисања социалне равнотеже (стр. 97 — 102). Нојзад писац истиче да је погрешно мислиги да постоји само један универзалнн (општи и једнаки) тип државе, по коме би ова била једини природни творац и носилац »права. Поред таквог једног типа монополисања права, посгоје и типови у којима је стварање права рашчлањено, било потпуно било делимичнс, на друге друштзене заједнице (породичне, религијске, и т. д.) — (стр. 102 — 104). Међу питањима која су на овако нов начин изложена, две се групе видно чистичу. Г. Тасић износи сву сложеност појмова права и морала, правде, правичности, правног осећања, приролног права, одговорности и злоупотребе права, и неслућено богатство правних извора и тумачења закона. Тако писац показује како се једнородност норекла правз, религије и морала, и првобитно јединство празз и религије, данас рефлектује у вези права са моралом, успостављеној преко социалнг идеје (сродност погледа и солидарност, створени објективним условима сталнога додира и сарадње) — (сгр. 122 — 123). Њихово издвајаае није нзводљизо ни по цаљевима (интересима), те праву приписати опште циљеве а моралу индивидуалне, ни ао објекшу, по коме би се право односило на спољашње понашање, а морал на унутрашње стање. Прво с тога што индивидуализирање значи само преображавање социалне идеје у нашу свест, а друго што с једне стране праву није ни мало индиферентно унутрашње стање индивидуе (нарочито у коивичном праву) а моралу понашање људи, с друге (стр. 123—126). Одзајање није могуће ни по мотиву покорагзања (Кант), јер је принуда оправдана социалном свешћу индивидуе о потреби одржања друшгва (стр. 126—128). У осталом, каже г. Тасић, само право упућује на морал појмовима добрих обичаја, правде, празичности и т. д. (стр. 129 — 130). Проблем правде писац такође везује за двојство индикативног и нормативног, јер она (чравда) има смиспа само у колико је социална по циљу, а знача морални захтев да се сваком да његово (стр. 130—135). Постизању овога последњег не удовољавчју ни Платонова фу.чкционална деЈжниција правле (хармоничност односа делова целине), ни Фихтеово структурално објашњење (правда као логицирање и кваптизнрање моралног идеала), већ мерење човекове вредности (стр. 135—139), и његов однос према друштву. Али г. Тасић одмлх подвлачи да је и овај критеријум само апроксимзтиван услед постојеће социалне неједнакости (стр. 138—142). — Проблем природног прзва писац налази у антиномичном положају апсолутног, фаталистичког и статичког карактера суштине појма природног права, и опште социалне динамаке, вечите еволуције и трансформације друштвених феномена. Помирење лежи по њему, у филозофији која с једне стране признаје еволуцију а с друге верује у могућност понирања у Апсолутно (Бергсон) ■— (стр. 145—150). И ту г. Тасић уноси известан оптимизам, јер ако се овако метафизички постављен проблем не ■би могао прихватити, тиме се не одбацује и идеја правне политике, која омо-