Branič

ПРИКАЗИ

гућује постављање директива и сугестије за остварење нзвеснога идеала у конкретно датој средини (стр. 151). При излагању проблема који се односе на правне изворе и тумачење Закона, г. Тасић баца синтетичан поглед на досадашње школе, заступа гледиште које, с обзиром на савремене научне резултате, има највише услова да обухвати* друштвену стварност. Основна поставка је, поред већ утврђене социалне условљености правних извора, њихова неисцрпна разноврсност и релативност по врсти, броју и рангу, као и условна вредност. Подвучена је разлика између формалних и машериалних извора, а многострукост њихова објашњена начелом ауторишеша (акта организације односно ауторитета који се поштује и слуша), колекшивним обичајима и моралним начелом (односно начелоч гигурности и реда). Али свима овим облицима прааа, везаних за организацију или не, г. Тасић прохивставља иктуишивно право (право дато непосредно као свест или идеја), које није никакав спецпални облик права, већ само право у материалном смислу, право које је извор другим разним морфолошким манифестацијама правних извора (стр. 177—184). У овој анализи г. Тасића опет, дакле, избија дуализам правне генезе, као епифеномена у општој плуралистичкој концепцији друштвених феномена. Напред постављено схватање о праву као социалној и спонтаној појави, конкретизује се и у односу обичаја и права. Правни обичаји, чији су елементи свест о обвезности и вршење (орјшо ШП5 5еи песебзИаИб) имају самосталну вредност према закону, и претстављају његов помоћни извор (стр. 184—203). Колико је обичајно право погодно да буде једини извор правнога живота, г. Тасић показује у систему Сошшоп 1,а\у-а Енглеске и Сједињених Америчких Држава (стр. 203—206). Отуда у судској пракси писац види акшивног (стваралачког) фактора,, који, креирајући опште прописе социално и спонтано, установљава судско обичајно право, које се рефлектује у народу и његовом правном животу. Обвезност овако посталог права има за границу произвољност судијине одлуке и противречност закону, али ово последње. само у колико је једнодушност (јавног мњења) не оправда (дерогативна и аброгативна моћ обичајног права) — (стр. 206-213). Стваралачка улогасудије долази до пуног изражаја у случајевима када обичаји не достају. Било да тада законодавац упућује судију на опште правне принципе (италијански грађански законик), или на правду и природно право (аустријски и српски грађ. зак.), или најзад да му непосредно даје улогу законодавца (швајцарски грађ. зак.), сви се ти системи приближују конкретношћу и објективношћу који прате стварање правила. Ово слободно судијско стварање није ништа мање при тумачењу правних правила, јер је условљено релативношћу правних појмова. Поред овог еволуционистичког става, г. Тасић, при излагању школа и метода тумачења, опредељује се за објективно тумачење, изведено.по моменту када се примењује, одбацујући догматизам старих школа (егзегегска школа, Ве^пНјипзргисЗепг) и субјективнстичку методу (истраживање законодавчеве воље) — (стр. 219—226). Схоластичке методе туиачења (граматичко, логичко, екстензивно, рестриктивно, тумачење аналогијом) г. Тасић претреса сходно својим основним схватањима права и правних извора. Буквално (граматичко) и логичко тумачење, правило ехсерИопеб 5иг:( з^гЈсИззЈте 1п1егрге !аНопеб данас се не могу више одржати. Аналогија се не састоји у некаквом самодовољном механпчко-логичком систему закључивања (логицизам), већ у закључивању по истоветности случајева изведеној по њиховој унутрашњојвредности (по разлозима и циљевима закона). Ту се каже г. Тасић, најбоље потврђује стваралачка улога тунача (стр. 230—238). Најзад, последњн (четврти) Део своје књиге г. Тасић посвећује методолошким проблемима суштине правне науке, основних правних појмова, деобе правне науке на поједине дисциплине, и значаја правне технике. Треба подвући излагања о односима правне филозофије, социологије, историје, упоредног права и правне политике (стр. 250—255), као и партије о појму правног субјекта и објекта и установи презумпција и фикција.

Мислимо да се из овог кратког прегледа главних идеја г. Тасића може увидети од каквог је значаја његов систем за нашу научну средину. Г. Таснћ нам приказује један правни поредак при виртуелности, неизвесности и неодређености, онакав какав га заиста, мислимо, ниједно људско перо неће моћи да обухвати у свој његовој потпуности. Ту нема ни уобичајених схоластичких класификација, ни догматски постављених теза, ни опасних духовних спекулација, и У толико цео систем може изгледати непотпун и недовршен. Али, такво би гледиште било оправдано само са синтетичне и апсолутистичке устројености чове-