Branič

72

„Б Р А Н И Ч"

норме заједно са њиховом садржином, основни предмет правне науке, која ће се с једне стране односити на сагласност норми са стварним потребама друштва, односно са животним односима који су правно релевантни, а с друге стране на сагласност норми са основним идејама или системима постављеним у филозофији права (или једној од флозофија права, ако се стане на гледиште да сваки филозоф ствара своју филозофију и да има толико филозофија права колико има филозофа права, гледиште које ■ је, мислимо, ако не погрешно а оно бар претерано. 17 ) Из те критике, разуме се, могу, као што се у самој ствари догађа, у циљу што потпунијег прилагођавања позитивних норми фактичном стању или основним идејама, потећи нова схватања у области правне науке, и то како у погледу самих установа тако и у погледу теорија: прво, у главном, као последица нових социолошких појава; друго у главном, као последица нових (или бар поново изнетих, у старој или промењеној интерпретацији) идеја. Ипак, очување границе између правне науке с једне стране и социологије права и филозофије права с друге стране, пошто свака од ових наука има свој домен, и ако је та. граница врло флуидна и слична, као што је рекао Кепап, преливању боја перја у голубијем врату, 18 ) остаје битан а самим тим и на.јтежи проблем правне науке. Грешке у овом погледу су врло лаке, чак врло честе 19 ) и то било да долазе у погледу социологије права било у погледу филозофије права, а теорија институције долази као последица једне од таквих грешака, која је, истина, доста лакша од оних ранијих, али коју ипак треба исправити. Теорија институције сматра да поред појединаца и државе (односне које друге опште јавноправне организације ко.ја би имала у једном даном моменту да претставља највиши и најшири облик политичко-социјалне организације у смислу јавне власти), која и сама, у крајњој линији, није ништа друго него једна институција, постоје у друштву и друге посебне организације, скупови, установе, које она назива институцијама, а које, макар колико да зависе од државе као највише јавно-правне институције,

17 ) В. Кепе Нићег*: баепсе (1и ЛгоН, восМо&е јипсИдие е! 1а рћИозорМе б.и агоП, у АгсШуез сЈе рћИозорћЈе сЗи сЈгоН е{ Је зосМо^е јип^ие, 1931, N0. 1—2, р. 62. 18 ) В. Кепе НићегЈ: ор. сИ., р, 70. 19 ) В. о томе интересантне закључке професора Кепб Нићег(-а у његовом поменутом чланку: Што је Диги био можда исго толико социолог колико и правник, што је Ориу донекле морао да прође етапу социологије да би дошао до чисто филозофских посматрања, што је Диркхајм заснивао сво!а социолошка тврђења на солидном познавању правних ствари, и што их је најзад развио у концепциЈе за које би се могло рећи да су филозофске, све те мешавине нису штетне по напредак сазнања. Правна наука не губи ништа од своје тачности већ само од своје укочености, ако узме социолошкога духа; социологија, пак долази на првом месту до тачног сазнања правних чињеницо, а и једна и друга могу позајмити корисне хипотезе за рад великим доктринама философије права. С друге стране саме ове доктрине су за правну науку и соцнологију права чињенице на које оне не смеју заборавити. Правна еволуција у другој половини деветнаестога века не може се разумети ако се не буде водило рачуна о априорним концепцијама и теоријама права, исто онако као што Француска револуција остаје необјашњива за онога ко не познаје Моатески-а и Русо-а, или уставна теорија Ке1сћ-а за онога који не буде водио рачуна о хегелијанском утицају.