Branič

АДВОКАТСКИМ ПРИПРАВНИЦИМА ТРЕБА ДАТИ ит.д.

115

по званичној дужности. Кад правна пракса, диктатом самога живота, мора поћи тим правцем да би одговорила потребама ефикаснога правосуђа, значи да се намећу извесне реформе, т. ј. допуне нејасних и празних правних правила. Као што смо поменули, суд полази од § 58. К. с. п. као основне норме, чије тумачење не задаје никакве тешкоће. Тако, још у почетку § 58. К. с. п. истиче да „браниоци могу бити а дв о к а т и,') јавни бележници, професори права на универзитету као и лица, оспособљена за адвокате, јавне бележнике и судије, ако нису у активној државној служби", — не помињући ни ту ни у осталим ставовима адвокатске приправнике. А шта је адвокатура, ко су адвокати и лица оспособљена за адвокатуру, регулише Закон о адвокатима од 19. марта 1929. Сасвим разумљиво, он говори уопштено о односу адвоката према адвокатским приправницима и њиховим правима, истичући у § 26. да „у расправама пред судовима. . . адвоката може заменити и адвокатски приправник који је код њега на вежби . . .", мислећи свакако на расправе у грађанским парницама, што јасно излази из правне терминологије и других одредби процесуалног законодавства. Колико је нама познато, о томе замењивању адвоката при одбрани у кривичним претресима говори изрично само § 384. К. с. п., и то о претресу пред среским судом, захтевајући да тај приправник буде „најмање годину дана уписан у именику адвокатских приправника ...". Даље проширивање путем аналогије није препоручљиво, пошто се она противи извесним принципима науке кривичног права. И онда јасно излази да у § 58, К. с. п. има празнина, јер не пружа никакве могућносги адвокатским приправницима у погледу бранилачких права пред окружним судом. Да ли сме и даље остати у оваквој редакцији § 58. К. с. п., празан и нееластичан, очигледно супротан животиој стварности? Имамо пуно разлога да истакнемо нужност његове допуне, утолико пре што би се задозољиле многе потребе. Идеална је тежња да адвокатура одговори свом високом позиву што потпуније и часније. Ако данашњи сложенИ друштвени живот пружа толико несклада и негативности и, ако је све више препрека свесно и несвесно стављених правилном развоју друштва и триумфу правде и истине, — онда су утолико правници позванији да унесу више реда и система, борећи се да добро надвлада зло, како би дошла до изражаја идеја правичности. Одиста, адвокатски позив тражи поред добре правничке спреме и што свестраније образовање, али исто тако и племенитост душе, способност интуитивног улажења у стварност. Опште узев, млађи правници имају данас много више могућности за једним пунијим образовањем него предратне генерације. Веће тешкоће задаје овај прелазни стадијум кодификованог законодавства, што је, уосталом, сасвим разумљиво. Нови правнички нараштај има, чини нам се, развијеније ухо и око у запажању друштвених збивања, доста горко животно искуство и

*) Курсив је наш