Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 86.

Д.-Б. источник

а многе нх никако и немају, него жестоку борбу воде у ошнте нротив сваке релнгије, па и нротиву самога ХринЉанства. — У број тијех друштава овог времена долази н тако звано „д р уштво слободнијех зидара," масона или Ггеттаигег-а, које се у ношљедње врнјеме јако распространило ио свима државама, као што ћс се даље из кратког прегледа видити. Садање масонство постало је у средњем вјеку у зидарским колибама. — Неки вјештији зидарп, који су се одликовали у извађању цирада на зградама, ишли су из једне покрајине у другу п зидали су разне зграде. Обично на мјесту, одређеном за зидање, правили би од дрвета или камена колибе, у којима су остављали своје занатлијско оруђе. Ту би у очи којег нразника н на еами празник свршавали службу; читали молитве; њихов старјешина вршио би колибско нраво, т. ј. судио би им, расирављао и изравњавао разне распре п зађевнце. Опн нису билп подложнн мјесној, званнчној власти, нсго своме старјешини, који се звао а и данас се зове : „в елики мајстор" (гроеемајстер), па због те и другијех слобоштина прозванп су „слободии" зидари. — Ови су у своје друштво нримали шегрте, које су учплн вјештинп зидарског заната, која се нпје на јавност износила. Нримали су и калФе у братство но одређеном обичају и Форми, н тад еу им казивалн тајие знаке, којима су се у свијету раснознавали. У ово братство ступали су у ночетку еамо свештеници н калуђери Бенедиктинског ордена (реда), пошто људи из народа тако рсћи иикаква знања нису пмали. Калуђерн, који су бнли вјешти у зидарству слати су у далеке земље, а њима бн се придружнло још 2—300 радника, које су у X. столећу звали „свјетовњачка браћа". Од калуђера се највећма у вјештини зидарској одликовао неки абат Виље м (Фаначки гро® од Шнрена) (1080—91) из манастцра Хиршау-а код Виртемберга, који је прије тога био старјепшна зидарскнх колнба у Регенсбургу. У овим колибама дотјерао се готски стил зидања, кога је са свим усавршио Албрсхт од Штрасбурга. — Пошље неког времена почеше се умјетноети зидарској посвећивати и свјетовницн; тако у ХШ. вјеку постојала су под уиравом свјетовњака друштва у Колнн, Магдебургу, Бремену и Ханберштату. — Од тијех друштава до данас су само сачувани закони, које је год. 1842. издао Халивел у ЈЈииисци. Германске зидарске колибе најдужег су вјека бпле у Енглеској. — Крајем XVI. вјека ночеше да у ово друштво ступају високе и уважене лнчности, научењаци и други, који су много упливисали, да се преобрази стара братинска задруга, која је дотле имала внше есна^кп (цеховски) карактер. Садањи облик доби слободно зидарство тек пошље лондонског великог пожара (1666 год.), иошто је Лондон на ново подигнут, и пошто се

довршила црква св. Павла. Године 1717. биле су у Лондону и Вестмннстру само 4 ложе, које настојањем предпкатора (проповједника) Андерсона и правника н нрпродњака Деза Гплијера, ујединише се под именом „велике ложе," која се одрече стварног зпдања, иа узе тип мистицизма. — Први велики мајстор овог новог масонства био је Антон Сајер. Енглеска велика ложа унрављала се по обпчајима и одредбама старих зидарских друштава, које су предањем сачуване. Она наскоро нрими управу и над осталим ложама, које су се нагло множнле у Енглеској, те тако ностаде мати осталнх енглеских великих ложа. Споменути Андерсон добије од велике ложе налог: да на основу предања, колебскпх књига и старих епоменица, које су се сачувале, а према сувременим приликама, састави један закон за све енглеске ложе. Он то и учини и 27. Децембра 1721. године нреда тај закон у рукоиису великој ложи, која га усвоји и даде нрви нут штампати у Лондону 1723. године под нменом „Андерсонов о с н о в н и з а к о н" (у Лајпцпгу је пошљедни пут штамиан 1876. годнне), који је важио за све масоне. — По томе закону, најглавније обавезе за ступање у масонство јесу ове: Исповјед деизма — нрпзнање највишег бића, кога они зову: „велики мајстор васељене;" свакн масон дужан је цриматн морални закон, па ако умјетност добро разумије . неће бпти тупи атепста; прије су стари зидари морали псповједати религију, која је владала у дотичној земљи, па ма каква оиа би.та, дочим сад морају се обвезати оној религији, у којој с е с л а ж е ц и ј е л о ч о в ј е ш т в о, т. ј. треба да буду људи добри, вјерни, поштени и праведни, иа ма каквих назора бплп. Тим је зидарство ностало средиште, гђе ће се ујединити сво људство, и средство, којим ћс се осниватн л.убав и пријатељетво између онпх лица, која бн пначе бпла у вјечној иесугласности. Зидар треба да буде мирољубив .поданик државе, у којој живи и радн; нека се не мпјеша у завјере, револуцпје, устанке и т. д. јер тијем неће никад корист, него штету братетву донијети; он треба да је покоран својпм надлежним властима, на ће тако према себи и друштву своме задобити наклоност кнежева и крал>ева, а онровргнуће и злонамјерно оговарање својпх противника н непријатеља. Нека се у друштво ие уносе нпкакве омразе, размирице, евађе и т. д. ни лпчне а још мање вјерске, народносне нли државне п политичне, јер би то друштву еамо мир п слогу рушило. Ради ширења своје науке н иостигнућа цијељи масонства дужан се еваки служити извјесним симболичким знацима; смисао п значење овијех, мора бити нредстављено и протумачено сваком без разлике члану.савеза. Ти знаци и оФицијелнодогматнчко њихо^о објашњење не смију се никад на јавност изиијетн. Сваки члан друштва "1"н) правилима сноменутог закона може разним сим-