Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 71

и толиких милиона вјерних поданика, силази данас, јао ! у гробницу својих славних предака. Али оставља за собом најплемонитију успомену не само у домовини, него и свуда по иноземству ; јер у проучавању повјеснице своје домовине угледавгаи се на сјајна дјела својих славних предака, образовао је онај озбиљшг карактер, ког' је. захтјевало његово високо зваље : да би—■ кад би наступило вријеме — достојно и пристојно престављао великог владара у пространои призору овога свијета. Али необазрива и неумољива смрт, отргла га је у најбољем цвату живота од овог свијета, те је тијем осујетила и уништила толике слатке наде, које веома оправдано полагаху на њега и славновладајући му родитељ, а и сви без разлике вјерни поданици, који су у њему увиђали и осјећали најинтелигентнијег преобразитеља своје среће и благостања и то на основу најмодернијих и најпоузданијих друштвених начела. — Заиста велика је то жалост, јер је замашан и губитак, — ког' је прераном смрћу таквог великана претрпила монархија наша; а истинитост мојих ријечи благоглаголиво потврђује велика сензација, коју је произвела не само у монархији, већ и по цјелој Јевропи црна вијест, о његовој неочекиваној смрти — И сад у овом часу жалост и јецање и јаок! милионима сваког сталежа л.уди осјећајућих добро: какву су ненадокнадиму штету претрпили, умно и присутно прате у вјечном покојишту нпгда непрежаљеног и незаборављеног Генија одјсвена одјејанијем свог' високог званија и положајм : „Икожј Сос8дк златк искоканк, оукрашенк ксгац^ик кал!{нЈел1к лшогоц^кшшк". (Сирах 50, 10), А Божији и људски закотш — љубезна браћо налажу свету и благочестиву дужност: да се хвале и превазносе оваки великани, који и живећи више су

за свјетско благостање живили, него за себе саме; а по смрти љпховој остаје им добра успомена обесмрћена од кољена до кољена: „Еси сји кк ро г 1/к\-к прослакл^кни кмша, и ео дне^к н\-к по\кала" (Сирах 44, 7). Ову дакле свету и благочастиву дужност признавајући и ми — љубезна у Христу браћо — састалисмо се данас у овом нашем светом храму, да одамо пошледње велештовање наше и признање у небесним обителима нреселивше му се неумрле успомене Ц. и кр. пријестолонаследнику РудолФу, који не давно походивши отаџбину нашу, благопзволио је био и словом и дјелом показати своју високу благонаклоност на нас и на домовину нагау. Пролијмо дакле над њим мртвим сузу призпателности и љубави, као што то нам и само свето писмо налаже говорећп: „сладчае плачисга надк Л1ертвк1л* к" ; и даље : „наик лнрткецшк источи слезк|" (Сирах 22, 10, 38, 16). Коже д8\№кк и ксАкЈга плоти, ил^гаи держак8 жикота и слирти; прјилш клагоссрдни) д8ш8 от наск престаклкшагосга рака ткоего Рбдолфа н оучини кк селенјгал1к пракЕДНи\к, ид^кжЕ приски^аЕтк ск^ктк лица твоепу н кЕселгастк кса от к>кка скгаткпа ткоа . — Тешко пак ожалошћеног оца његовог, а нашег премилостивог ћесара и краља утјеши — ти Боже „о^покашЕ иенадежнк1\к и оутешеше скорвАШ,их" уливајући у срцу његовом небесно уље утјехе и трпљивости по твојој милости. — ,,©и Коже, л\олилггисга прилНјжно оуслкшш и подари ЕсЕпрескетл'кишЕл \б и Державнол1$ 1лшЕратор8 и Кралк> пашЕ/Иб ФранцВ 1осиф8 Њркол18: лшогаА /гкта, лшогал л'кта, лшогал л^кта, Љиин^к. Вјечнаја твоја памјат присноблажене и незаборављенн РудолФе, вјечнаја памјат, вјечнаја памјат, н лака ти зсмља.

Показивање пута у царство пебеско. Бесједа иравославним Хришћанима. Од митроиолита Инокептија.

Трећи одјељак. Какав је то пут, који води у царство небесно ? Пут у царство небесно сам је Исуе Христос, и само онај иде по томе путу, који иде за Исусом Христом. Али како треба ићи по томе путу ? Чујте, шта вели сам Исус Христос: Ко

(Слободан превод с руског.) (Наставак.) хоће да иде за мном, нск се одрече себе (т. ј. да се оканп сваког блага и уживања овог свијета, и да се не боји свој живот и имање положити кад устреба за Христа), узми крст свој и ајде за мном (т. ј. спреми се да подносиш све терете онако, како их је Христос подносио, и