Glas naroda

Шта је месна црквена скупштина? Месна црквена скунштина је заступништо. Она преставља општину, она у име пеле општине, целога места управља црквом и шкодом, управља црквено-школским имањем. Она и иначе ради све, што је нужно за унапређење школе и цркве.

ПЕТАР I. ВЛАДИКА ЦРНОГОРСКИ. I. Петар ПетровиБ Његуш Први, владика и владар црногорски (Јио је, с чијом смо смрћу завршили у бројевима од прошле године чланке под насловом „Црна Гора". Владика Петар I. најзнаменитији је владалац Црне Горе. Његов дед владика Данило препородио је слободу Црне Горе, а владика Петарбиоје, који је слободу Црне Горе трајно утврдио и име јуначких Црногораца са крвљу умивених а златном слободом осијаних врхова голих стена сиромашне Горе Црне по свету разнео. Неуморни труди владике Петра за малени народ свој и знаменито доба његово заслужуЈе да се, пре него што наставимо даљу историју Црне Горе и пре него што нређемо на друге владарењене, јошједаниут осврнемо на владику Петра I., да прегледамо још једанпут његов живот и његову радњу, а уз то да изнесемо неколико цртица из његовог живота, којима Ћемо најбоље и значај владичин и стање земље представити моћи. Владика Петар родио се г. 1747. у Његушима. Стриц његов владика Василије, који је тада Црном Гором управљао, науми да младог Петра васпита и тако га г. 1762. поведе са собом у Петроград. Овдесевладика Василије дуже бавио, а Петар је зато време учио и у наукама напредовао. Еад ал на једанпут се разболе владика Василије и осети да му се крај животу приближује, те свога синовца препоручи царици Катарини П. А на смртном часу опрости се са својим синовцем овим речма: „Иди сине у нашу отачбину, иди у оно место, где Ееш се са небројеним невољама борити али где ћеш уједно и сјајну славу стећи, ако достојно за свој народ радио будеш." Кад Василије очи заклопи, крене се Петар са аманетом свога стрица у Црну Гору, где га радосним срцем и владика Сава и црногорски народ дочекају. Петар је сад непрестано био уз владику Саву и одправљао је народне послове. Једи требало пером у руци, је ли требаложивом речи у збору народном, је литребало с мачем у десници и пред четом јунака, је ли напослетку требало ма којим другим начином задобро свога народа радити, свуда је млади Петар први био. Кад Је владика Сава умногим таквим приликама дух младога Петра упознао, произведе га он г. 1770. за архимандрита и преда му сву управу народних послова.

И касније као владар Петар је био дрногорском народу и отац и мајка. У биткама предводио је народ под оружијем, а у мирно доба мирио ј 'е народ са крстом у руци. Целога свога века живио ј 'е усиромаштву као и најпростији Црногорац, а у томе сиромаштву сачувао је у грудима своЈимљубав према своме народу. Није се нигде отимао за великим и сјајним господством, ма да су му ово и Французи в Аустријанци нудили. Он је био задовољан, кад је могао само за срећу и напредак свога народа радити. Као владар био је благ и ираведан. Ниједиу смртну казн није он изрекао или потписао. Јели когод већ тако скривио, да га је по законииа, земље и по обичају народном смрћу казнити требало, то би сурење и извршење свагда гувернадуру приаустио био. Он, који је био и духовни и светцки владалац, који је могао највећу силу и власт над народом развити, љубио је и поштовао је слободу већма него и један Црногорац. Он се није служио нигда силом, бајонетима, пролазио је скоро без икакве пратње у по црне ноћи кроз најопаснија места своје земље, али зато и није ни било нигде у земљи завере против њега. Јесу ли се племена међу собом завадила била, то је он сам ишао у народ и мирио је завађену браБу без оружја, без затварања ибез другихнасидничких мера. Како је владика Петар био одушевљен заслободу човека уопште сведочи овај пример. Кад је црногорско приморје (Бока КоторскаЈ подпала под аустриј' ску област, утеБе један аусгријски војник у ЦрнуГору. Заповедник града Котора заиште да му се војние врати, на што владика одговори, да се из слободне Црне Горе нико никоме не издаје, већ ако се не би поштена реч дала, да томе војнику неће ништа бити. Заповедник даде заискану поштену реч, и владика издаде војничког бегунца. Но кад заповедник овогау своје руке добије, осуди гана срамну казн: дамора кроз шибе трчати. Кад ово вдадика Нетар дочује, ускипи од муке и изрече пред скуплењим Црногорцима ове речи: „Нема вере у невере! Па сад био проклет скаки Црногорац, који би добеглог човека и на саму веру неверној траги из ове слободне земље предавао. Наша врата слободе нека су отворена, који слободу тражи, и то нека вам је аманет, јер ако тако не узрадимо, онда ми нити смо слободни, нити што вредимо, вити заслужујемо звати се потомцима наших сдавних прађедова, који су знади своју богодану слободу уважавати и делити је другоме човеку, који је из чемерног и богомрског ропста иште, а то ј 'е преко свега наша хришћанска дужност". Овај аманет одржавасе иданас строго у Црној Гори. А како је вдадика љубио слободу своје отачбине, види се из овога примера. Кад су Аустријанци примили Воку Которску, хтедоше да им се уз откуп уступе исте стене, које су чак у аустријску област Боке Которске допирале. Ова понуда владику је ј 'ако огорчила и одговори Аустријанцима овако: „Ни саме