Ilustrovana ratna kronika

Св. 15. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. 123

А данас?... Данас је тај исти народ мал' не једна душа пред Богом... Рекоше, е ће цркве данас заједно славити Бога, заједно завапити божанску песму: „Глас Господен на водах...«, заједно се пошкропити освећеном водицом миротворца, који нам дарова Истину и њену дражесну ћерку — Слбоду!... Заједно сви у миру и љубави, као што хришћанској цркви и доликује! До јуче су били у Мраку, данас их ето у Светлости; пре бејаху у Лажи, дакас су у Истини; доскора у Мржњи, сада у Љубави!... Слава нека је Провиђењу, које их умудри, даде им Слободу!.. Богојављење... Љубав!.. Водоосвећење.. Истина... Свет врви и жури се, прибира се на обе стране брзолетог Вардара, који се и жури и ромори, неуморно и трајно, као да би још увек хтео нешто рећи!.. И говори!.. Чуј, слушај!... Ја чисто разумем његово роморење... Ево, шта каже: „Видео сам све! Све знам . . . далека прошлост ми је у памети . . . Радујем се .. . радујем, јер одавно, о, врло одавно ми не свану оваки дан, светао и богодан... Од Душана га се још не сећам, од ње гових сјајних дана! . . . Свега се сећам живо, него сећај се и ти, драги, што прислушкујеш моме говору! Минула слава нек ти срце божјом моћи снажи? Радујем се... оснажила га је!„. И твоје ти срце, мој Србине, разнесе твоју славу, и праведну и заслужену, светлосном брзином с краја на крај света!.. Разуми је, не узгорди се, одржи је свежу!.. Прошлост ти је дала снагу, садашњост треба да ти пружи и памет и снагу!.. Не погорди се, јер сад тек ти ваља радити и радити, радити и са срцем и са душом и с памећу.. Слога ова и љубав на мојим обалама, које су подупрте овим хладним стењем, весели ме. Ја јој се радујем.. раду јој се и ти... Радуј јој се, имаш и зашто, да јој се радујеш... Али знај: срце бојак бије а ум, ум царује!" Свечани тренутак се све више примицаше... Пожурих. те намирих своје бонике и испадох и сам на Ваодар, да будем сретан саучесник овог славља у слободи... Лепи јуначки глас војне трубе прати поједина одељења лепе, стасите, свеже, чисто обучене српске војске, која промиче десном страном на ниже до гвоздене ћуприје, па преко ње на леву обалу уз Вардар, да заузму леви ке| од великог каменитог места амо низ Вардар... Трубе својим високим гласом проламају ваздух, који се одбија о високе двоспратне згрпде по кеју са обе стране Вардара и тамо даље, о зидине Душанова града и брегове у десно и у лево! Чете се заустављају једна пред другом и постројавају у двојне редове... И наоод привире и с десна и с лева, и оздо и озго, и из улица, које се стичу на велики мост. Иде и старо и младо, и весело девојче и уозбиљено момче, и војник и грађанин, и сељанин и варошанин, и хришћанин и нехриш ћанин.. Све хита, да види, што се неје видело; да чује, што се није чуло1.. Стао сам на ресној обали мога милог Вардапа, баш према српској православној Митрополији, која је ево прекриљена тробојкама, испод лепе оне древне ћуприје, на левом кеју Застао сам ту баш, јер се беше ту зауставила и дражрсна четица мома и дечака, жена и људи. у привлачном, живописном оделу Срба сељака из Скопске Горе Црне. Бејах међу њима блажен и кад их гледах онако

сретне и задовољне, и кад разговарах са њима о њима самима, о души њиховој и целом бићу њиховом, кад залажах у душу њихову, а они и не при ,мећаваху да сам им у њој! . Преда мном стајаше петнаестсгодишње девојче, плавојче, румених пуначких образа, ока граораста, насмејано, пуно среће и живота и сав се бејах пренео у душу њену, а у мислима, да је преда мном моја ћерчица истог стаса и узраста, истог доба и осмејка, истог погледа и живота!... И кад ми она отворено и са осмејком, слободно и предано одговараше на свако моје питање, мнидијах је Јелчицом својом, која у тај мах беше далеко, далеко одавде, можда са мислима усредсређеним у својим задаћама о слободи у ког класичног писца или можда овде уза ме у слободној Србији, у овом свечаном слављу Бога и Слободе!.. Привире свет и привире!... Свачано обучен и свечана корака врви он и зауставља се на месту, где му се чини најподесније, да може чути свету реч божијих пастира и у грлу пратити јорданску песму светитељску. Или ако не може ту, а оно онда да застане онде, откуда ће моћи прегледати цео овај величанствени призор прослављања — Слободе: на мосту, на кеју и десно и лево дуж раздраганог Вардара, по балконима нанизаних двоспратница по оба кеја!.. Призор је свечан!.. Тишина је нема у том великом, дугачком полувенцу, шареном и живописном, протканом светлим беласањем лепог одела појединих групица Црногорских мома и женскадије. Свечана тишина се осећа д^ж читаве ове пруге, која је ево легла десном обалом свечаног и веселог Вардара до моста, па по мосту, и од њега левом обалом на ниже, дајући облик на покој. Непомична је та пруга у виду најлепшег лепотканог дугачког и непрегледног ћилима. Тек овде, онде лелујне он, као кад би где ветар подишао и мало га подигао! Оне лепе, разнобо]не и разнолике шаре излазе ти по њему и светлосни зраци са појединих сличица и промена на њему падају ти на очи. улазе кроз зенице твоје и уносе ти у свест слику сјајну и лепу, која ти се упија у душу, трајно и непромењено. Пред нама су у оном делу тога лепотканог ћилима, који хвата кеј с леве стране, испод ћуприје, испред митрополије и Отоманске Банке, низови^одреда, са пушкама о рамену, са веселим погледом, у одмереним редовима, са ганутом душом и раздраганим срцем, пливајући у миљу и задо-

Српски се војници одмарају после битке код Куманова, да одмах затим пођу иа Скопље