Ilustrovana ratna kronika

Стр. 326.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 40.

Бугари полазе да мучки нападну Србе на граници

армије, да својом наредбом похвали коњичку дивизију за њен успешан рад, а команданта дивизије, началника штаба и многе официре, као и војнике, који су се нарочито истакли још истог дана одликује ратним орденима... Са не мање одушевљења и са истим успехом одликовала се коњичка дивизија у борбама пред Кочанима, које су позиције Бугари грчевито бранили. Али им није помогло. 23 пр. месеца коњица је исто тако ушла победоносно, после јаке борбе, у Кочане... Ко се у тим борбама одликовао? Одликовали су се мајори Гавровић, Рафаиловић, капетани Миљковић, Анђелковић, нарочито приликом осва јања батерије, Ж. Петровић, С. Радосављевић, Мостић, Недељковић, Илић, Дрндаревић, Наумовић, Мајсторовић, Матић.. не, не; нису се само ови борци показали — одликовали су се сви; јер су сви били ношени љубављу и одушевљењем да се боре за ве лику и свету ствар, да се боре за добро и срећу Отаџбине. ,,Штамиа\ П. Последњи опроштај Десило се на Ретким Буквама Два брата била у једној чети и при јуришу један од њих падне по сред срца погођен непријатељским метком. Други застане и под кишом куршума извади из недра [малу воштану свећицу и запали му је више главе. — Да не оде без свеће;— рекао је осталима, кад их је стигао. На сто метара затим пао је тешко

рањен и одбауљао је до мртвог брата, па ту онесвеснуо. Сутра дан болничари су га нашли крај братовљевог леша и одатле однели на превијалиште. Зар он зна! У једној болници кревет до кревета, леже један наш рањеник рањен у руку и један бугарски војник, рањен тешко у ногу. Кад год хоће Бугарин да изађе напоље, наш рањеник прискаче, подмеће му раме да се одупре и помаже му у ходу. — Знаш ли, да је он твој непријатељ? — пита га један од посетилаца. — Ех, знам, и питај га, да л' он зна? — Ми сме браћа, — одговори Бугарин. „Пијемонт." НОВИ ТАНАСКО РАЈИЋ: Јуначка емрт поручника Гавриловића Из Велеса јачљају београдској „Политици" ово : Војници и официри, који су стигли из Пепелишта, причају једну у исти мах и дивну и грозну причу о јуначкој смрти артилериског поручника Милорада Гаври ловиДа. Млади поручник Гавриловић син државног војног пушкара у Зајечару г. Љубе Гавриловића, са два своја брдска топа тукао је Бугаре са једног б^ежуљка крај Пепелишта. Борба је била огорчена. Бугари су, у све новим и новим низовима, силно наваљивали, и наши су им одолевали колико се год могло. Три бугарска јуриша одбијена су бајонетом, али тада им је стигло по-

јачање. Наша пешадија, бројно много слабија, почела је бити потискивана. Бугари су били све ближе, били су већ на педесет метара, нападали су као безумни. Али поручник Гавриловић је, обасут непријатељском ватром, стојао мирно крај својих топова, који су низали метак за метком на Бугаре. Сгигли су већ и на двадесет ксрака и спазивши официра кидисали су на њега. У томе тренутку поручник Гавриловић не мичући се извадио је револвер, уперио на помамљену гомилу и оборио неколицину њих. Бугари су заурликали и у час у десет, двадесет, педесет њих склептали су се око њега оборивши га кундацима и бајонетима на земљу. Измрцварили су га, игекли, али га нису могли одвојити живога од топова Нису могли понети ни те његове топове као трофеј. Јер док се, преморени и осакаћени тешким губитцима одмарали, стигли су свежи српски одреди, испред којих су они побегли остављајући чак и своје сружје. Српска артиљерија После првих сукоба са Бугарима враћао се је рањен из борбе један српски артиљеријски официр; јахао је на коњу, а био је рањен у руку. Тако рањеног срели су га неколико Црногораца, који су напустили своју бриггду, да би се одужили и помогли својој браћи. Пришли су му, замолили га да се сагне и пољубили га у чело. „Срећне ти ране, јуначе!" рекли су му. „Ама тако ти вјере, брате, кажи нам, јесу ли оно ваши топови што грме; познајемо им звуке са Скадра." Рањени официр одговорио им је, да се нису преварили.