Ilustrovana ratna kronika

Св. 40.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 325.

налети на убрзану паљбу ексадронима. Непријатељ се заплаши и сукну назад и уместо да заобиђе око петог пука он се повуче оставивши на бојном пољу велики број мртвих и рањених. Бугари нигде не купе ни мртве ни рањење. Вративши се натраг у ровове и утврђења Бугари су продужили борбу са још већом огорченошћу. Ватра ;е трајала целога дана до пет сати мо подне. У тој истој борби, око два сата по подне, падне рањен у ногу храбри командир првог ескадрона капетан Мића Жујовић, који је својим личним јунаштвом, примером и ретком присебитошћу весело соколио своје војнике, јзбог чега су га ови веома ценили и волели. У борби је и командант са начелником штаба. Он је неверовагно спокојан и чисто весео што је отпочела јака ватра: није му првина да учествује у крвавим борбама. Обилази стрелце и разговара се с њима, упућује их како да ни шане и гађају и шета мирно од војника до војника у киши куршума и шрапнела, Овај пук коњице показао је том приликом ретку издржљивост. Тиме је учинио знатне услуге петом пешадијском пуку, који је био без артиљерије и издржао цео дан у борби не уступивши ни корака са свога по ложала. Нарочито се истакао први пук,Обилића, који је спречио заобилажење бугарске војске око левог крила петог пешадијског пука. Друга коњичка бригада други и

четврти пук, којим управља потпуковник Бр. Лонткијевић са успехом је штитила десни бок шумадијске дивизије првог позива, а на крајњем десном крилу прве армије уз садејство трећег коњичког пука, крећући се од Барбарева на Дренак Лезово и ка Злетовској реци Командант дивизиона коњичке артилерије имао је ретку срећу и добро нишанџиско око: где је оком намерио, ту је погађао. То је потпуковник Тодоровић. Тачност његових погодака је за дивљење. Чим се појави каква бугарска трупа, он је тако лепо снишани да је просго збрише са лица земље. И тако он успе да спречи прелаз непријатеља преко Злетовске реке. Дан касније — то је 18. јуна стављен је под команду коњичке дивизије и једанајести пешадијски пук, да потпомогне рад коњичке дивизије у погледу заштите левога бока треће армије и спречи пробијање Бугара између прве и треће армије. Овај пук је три пута, под командом потпуковника Јеремића вршио напад на утврђене бугарске положаје. Било је врло тешко бројно јачег непријатеља истерати из утврђених положаја. Али га је требало отерати и савладати. Командант коњичке дивизије увидевши потребу да се непријатељ савлада баш на том месту, нареди пуковима своје бригаде да помогну једанаести пук. И први пук се стави у борни ред. Трећи коњички пук остао је у резерви. Коњаници првог пука сјаше са својих коња и отпочну пешачку

ватру са сва четири ескадрона и ми* траљеским одељењем. То исто учини и четврти коњички пук. То је био напад по четврти пут. Непријатељ је сипао паклену ватру са својих положаја. Али у једном часу разлеже се громки узвик командантов „јуриш". Запалише се срца одушевљењем; заиграше коњи, затугња земља од силног треска. Лесе се нагоше напред. Као олуја, као бесни оркан пође коњица према не прајатељу. А он? Осети ову страшну олују што носи смрт ссбом и напусти своје утврђене положаје. Том приликом коњица је освојила целу бугарску брзометку батерију са целокупном запрегом и послугом, четири митраљеза велики број пушака, огромну количину муниције и осталог материјала. Осим овога заробљено је осам официра и преко триста бугарских војника. Борба је и даље трајала. Непријатељ је одступајући покушавао да се брани; али се за њим нададе у потеру четврти коњички пук и то на коњима самих потучених Бугара у правцу села Лепопелца... Отпоче нова ватра страшна и паклена и Бугари оставише преко 300 мртвих и више од хиљаду рањених бораца на ограшју. Том приликом рањен је у обе ноге и командант четвртога пука мајор Јеврем Лазић... Непријатељ сломљен и уништен спасавао се дивљим бегством. Овај бравурни напад коњичке дивизија побудио је команданта прве

Група црногорских соколова-официра у народној ношњи