JUS standardizacija

STANDARDIZACIJA

od postupka kod izrade zakonskih propisa. Pored toga, standardi ireba da budu stalan registrator i veran pratilac napretka proizvodnih snaga u detaljima, pa su prema tome izloženi mnogo češćim promenama. Dok zakonski propisi pretstavljaju pravne primcipe i regulišu pravnu materiju u opštim crtama, standardi ulaze u tehnološke detalje (i one komercijalne i pravne detalje koji su s njima najuže povezani). Pri upornom insistiranju na tome. da li organ za standar= dizaciju još uvek treba da ostane, uprkos tim formu-– jJacijama, u sastavu državne administracije, moglo bi se postaviti pitanje;da li tu treba primeniti reči druga Kidriča: „Suština takvih shvatanja sastoji se u tome, što se neki drugovi boje da se državna uprava odrekne onoga što joj ne spada, nego u novom privrednom sistemu spada neposredno proizvođačima”. Tim pre, što se faj organ, u skladu sa izvršenim društvenim promenama nalazi na putu prerastanja u takav organ koji će, konačno, samo formalno bili u sastavu državne administracije, s kojom neće imati druge veze, sem što će biti finansiran iz budžeta. Zbog toga se postavlja kao zakliučak, da li je možda celishodnije da otpadne ta suvišna formalnost i da organ za standardizaciju postane jedan od vidova _ ujedinjavanja, udruživanja preduzeća, kao jedna od zajedničkih vrsta servisa ili tehničkih službi velikog dela privrednih grana u zemlji. Za tako ujedinjavanje postoje uglavnom i svi uslovi koje pretstavlja novi privredni sistem. Prvo, ono odgovara ekonomskim in= teresima samih preduzeća, bez obzira na to da jedan deo preduzeća još nije svestan toga. Drugo, takvo ujedinjavanje ne bi likvidiralo privrednu samosfalnost preduzeća, jer bi ono pretstavljalo samo zajednički servis preduzeća. Dosadašnji način rada na standardizaciji, koji bi nastavio i tai organ, obezbeđuje puna prava ekonomski zainteresovanim preduzećima da utiču na donošenje samo ftakvih standarda, koji će pretstavljati najprikladnija rešenja sa stanovišta svih zainteresovanih (uzimajući fu u obzir i interesa socijalističke zajednice). Treće, već pri dosadašnjoj metodologiji, koju bi trebalo da nastavi i takav novi, društveni organ, obezbeđeno je da aparat toga orgama ne može da postane naredbodavac radnim kolektivima, nego može da fungira samo kao jedna vrsta servisa ujedinjenih preduzeća (jer u stvari, on, takoreći, i danas funkcioniše, iako se nalazi u sastavu državne uprave). ~

Pri usvajanju predloga, da rad na standardizaciji treba da razvijaju sama zainteresovana privredna preduzeća, naučne ustanove i 1. d., postavlja se još pitanje konačnog donošenja standarda. Ako bi se prihvatile postavke iznete u prethodnom poglavlju, tada bi se to pitanje moglo rešiti prenošenjem funkcija oko donošenja standarda sa državne uprave, na društveni organ za standardizaciju, što sigurno neće pretstavljati jedini presedan fe vrste u novom sistemu. Pri punom obezbeđenju prava, da sva zainteresovana preduzeća utiču na donošenje baš takvih standarda koji će biti najprihvatljiviji za sve njih, donošenje obaveznih standarda prefistavljaće još samo dopunsku formalnost, ali, koja će obezbeđivati sprovođenje dobrovoljno preuzetih disciplinskih obaveza.

U cilju sprovođenja zadataka, na takav način obrazovala bi se društvena organizacija — Jugoslovensko udruženje za standardizaciju.

Najviši organ udruženja bila bi Glavna skupština, koja bi određivala godišnji program izrade i donošenja standarda i odobravala finansiski plan udruženja. Glavna skupština birala bi upravni odbor i stručne odbore. Stručni odbori, koji bi se sastojali najviše od po 10 članova, bili bi obrazovani za pojedine ili kompleksne privredne grane (mašinogradnja, tek. stil, drvna industrija, građevinarstvo i t. d.). Njihov bi najvažniji zadatak bio da kontrolišu i koordiniraju rad stručnih komisija i da odlučuju o definitivnom donošenju standarda za odnosne grane. Upravni odbor bi se sastojao od pretsednika stručnih odbora i on bi rešavao o svima opštim pitanjima koja bi se pojavljivala u periodu između glavnih skupština. Aparat

08]

udruženja (stručni i administrativni službenici) rešavao bi i obavljao, prema ovlaštenju Glavne skupštine, sva izvršna pitanja. Na čelu aparata nalazio bi se direktor, koji bi istovremeno. kao službenik bio i tehnički sekretar upravnog odbora. Pojedini stručni službenici iz aparata bili bi isto tako i tehnički sekre= tari stručnih odbora. Stručni odbor za elektrotehniku obavljao bi istovremeno i funkcije nacionalnog komiteta IEC (Međunarodne elektrotehničke komisije), čiji je član sada Savezna komisija za standardizaciju, a to članstvo preuzelo bi i novoobrazovano udruženje. I ostali stručni odbori obavljali bi funkcije koje proističu iz obaveza na članstvu u ISO (Međunarodns organizacija za standardizaciju), u vezi sa međuna– rodnom sfandardizacijom. Osnovni zadatak, izrada predloga standarda i detaljna diskusija o svakom po= jedinom standardu, obavljao bi se u stručnim komisijama, koje bi se sastojale od delegiranih stručnih pretstavmika pojedinih zainteresovanih „privrednih organizacija, naučnih ustanova i t. d.

Tako bi takvo organizaciono rešenje bilo potpuno ispravno i usklađeno sa izvršenim društvenim i političkim promenama, sa dosta opravdanja nameće se pitanje, da li je svest o potrebi i koristi standardizncije za našu privredu već obuhvatila dovoljno širok krug onih, koji bi ustvari bili najzainteresovaniji na donošenju standarda? Svest o pravima i dužnostima i O Širokim mogućnostima koje pruža novi privredni sistem tek je počela da prožima radne Kkolektive u preduzećima, pa dstom primena novoga sistema ukazaće im pravi but. I kod izrade i donošenja standarda posledice takvih iskustava tek počinju da se osećaju. Počinje da se proširuje krug onih koji svojim primedbama, na vlastitu inicijativu, aktivno učestvuju pri razradi pojedinih predloga standarda. Ali, istovre= meno još je uvek veliki krug onih koji su, doduše, ekonomski zainteresovani (a da često toga još nisu svesni), ali koji daju svoje primedbe tek na uporno insistiranje aparata Savezne komisije za standardiiza · ciju, ili ih uopšte ne daju. Osim pojedinačnih iznimaka, čitava inicijativa nalazi se još uvek u rukama sadašnjeg organa državne uprave — Savezne komisije za standardizaciju. Kao i za potpuno dosledan prelaz na novi društveni sistem, tako i za potpumo prilagođavanje tome sistemu rada na standardima, važan je faktor vreme, kako iz materijalnih razloga, tako i zbog dozrevanja svesti koja se stvara upravo pri sprovođenju novog ekonomskog sistema.

Zato bi trebalo da taj prelaz bude izvršen u etapama. U sastavu vrhovnih organa vlasti trebalo bi obrazovati Upravu za standardizaciju kao ustanovi sa samostalnim finansiranjem, koja bi samo jedan deo rashoda pokrivala iz državnog budžeta. Njena bi se metodologija zasnivala na dosadašnjim principima rada Savezne komisije za standardizaciju. Kao savetodavni organi uprave, bili bi obrazovani stručni saveti po granama. Članove stručnog saveta — naj=važnija preduzeća, imenovao bi, na predlog Uprave za standardizaciju, skupštinski odbor, pod čiju bi kontrolu spadala Uprava. Stručni saveti sastajali bi se povremeno i imali bi zadatak da savetodavno učestvuju pri izzadi programa rada i pre donošenja sva= kog pojedinog standarda. Uz godišnji program od oko 300—400 definitivnih standarda i približno isto toliko predloga standarda, broj stručnog i administrativnog osoblja u aparatu Uprave trebao bi da ostane približno isti koji je sistematizacijom predviđen u sa-” dašnjoj Saveznoj komisiji za standardizaciju. Iak9 postoji opravdano nastojanje da državna administracija ima što manji aparat, ipak treba voditi računa o tome, da bi za razliku od ostalih organa državne upra= ve, tako formirana Uprava za standardizaciju ostala nosioce uglavnom operativnih funkcija i da bi smanjivanjem aparata, samo iz načelnih razloga, moglo da se dovede u pitanje pravilno obavljanje poslova. Uprava za standardizaciju ostala bi i posle reorganizacije, do daljega, nosilac čitavog rada, čije će neke funkcije tek u perspektivi moći da budu prenošene neposredno na privredne organizacije.