Književne novine

_ intenzivnog blike za film i filmske probleme. Ali, ·

OMTRANA B

n JEIL

Propaganda i popularizacija filmske umetnosti u našoj zemlji dobila

____je, paralelno sa naglim razvitkom do-

mače kinematografije, važno i istaknuto muosto. Prevodi iz inostrane stručne filmske literature, razne pu-

blikacije, filmski listovi i revije, ko-

ji su se pojavili nakon rata, izraz su interesovanja naše pu-

ne samo interesovanja publike, nego i nastojanja u sprovođenju jedne od-

ređene Rulturme politike, da se podigne estetski ukus i Hkriterij onih miliona „gledalaca koji su

ranije sistematski navikavani da film

. isključivo Smatraju kao atrakciju i

zabavu. je u predralnoj Jugoslaviji bio stvaran određeni filmski ukus u kome je dominirala malograđanska bugi-vugi koncepcija o „starovima”. i „gerlama”, o fantastičnom gradiću Holivudu u kome se Klerk Gebl ženi ne znam po koji put, a neka „poznata „zvezđa” razvodi od svog pelog mu-– ža da bi se ponovo udala za prvog. Toj i takvoj klimi pogodovalo je i bisanje tadašnje štampe o skandalima u filmskom svetu (jedini izuzetak pretstavlja ono nešto malo ozbiljniji napisa,' o filmskoj ume{mosti u pred-

ratnim levim književnim časopisima), .

kao i reklamne publikacije sračunate da zagolicaju i raspale maštu mladića idevojaka— publike uopšte. U osnovi nekulturan i nakazan uticaj te

'štampe, usklađen sa adekvatnim re-

pertoarom filmova ,formirao je brojnu klijentelu i provlači se sve do naših dana. Latentan i prigušen u godinama neposredno iza rata, taj utićaj uzima naročitog maha u poslednjih godinu dana, kada kao pečurke posle kiše niču brojni ilustrovani i poluilustrovani filmski listoviirevije senzacionalističkog karaktera.

Počasno mesto među listovima te vrste zauzimaju »Pilmske novine« u izdanju Privrednog mwudruženja bioskopskih preduzeća NRS. Asortiman kiča i gluposti u tom listu je izvanredno bogato zastupljen, pa ćemo se, jer je primer rečit i poučan, zadržati malo opširnije na njemu,

U standardnoj oblandi sa obaveznim likom nekog poznatog filmskog glumca ili glumice (razume se mnogo više glumice) na naslovnoj strani, „Filmske novine” deluju u prvi mah prilično naivno. Ako je njihova osnovna namena u tome da popularišu filmove koji se prikazuju na našim platnima (uglavnom iz komercijalnih razloga), onda je razumljivo da one to nastoje da postignu i putem donošenja fotosa filmskih glumaca (žive, interesanine, grafički lepo opremljene, propagandne i reklamne filmske publikacıije..imaju..svoje..mesto. u „našem kulturnom životu). Nažalost, taj, prvi varljivi utisak smenjuje pravi i trajni čim se upustite u“ čitanje teksta. Nije stvar samo u tome što vas zapljusne val simih »anegdota« i krupnih fotografija, U recenzijama koje pretenduju na ozbiljnost i solidnost mrikaza »Pilmske movine« „dezorijentišu i Krivo Upućuju „gledaoca. „Redakciji lista se, naprimer, učinilo nedovoljno da objavi konfuzni i polupismeni prikaz francuskog filma „Manon”, pa ga je garnirala i citatima iz panegiričkih ocena francuske štampe, kao što je ovaj: „Ako volite film, treba

Jer, ne treba zaboraviti da.

ggeogopvooeoee ee eve apo Gee BOB

KAMO NIM. ~“ a 1 {

Rodo ANDRIĆ

da vidite „Manon”. „Ako ne volite, pogledajte „Manon”; taj film učiniće da zavolite film” (L/aurore). Ovaj kondezovani hvalospev stoji sasvim skladno uz ocenu kritičara „MPilmskih novina” koji kaže: „Kluzo je pred so-

bom imao mračnu sliku ogromnih ra- zmera: čovečanstvo — ne samo nje-

gova Francuska! zapaljeno ratom... I na toj osnovi, u takvoj ratnoj psihozi, jedva se mogu razaznati ljudi! Toliko ne liče na ljude! Kakve mračne boje! A to su ljudi koje Kluzo svakodnevno sreće... To je taj njegov svet. degenerisana i demoralisana gomila, bez vere, bez poštenja, bez ikakvog oslonca.."P I dalje: »Sve ovo viđeno je kao u magnovenju, kao pod bleskom munje, ali zato i toliko jasno i neizbrisivo u sećanju. To je ono što karakteriše rad reditelja Kluzoa — njegova sposobnost da malim sredstvima u ograničenom prostoru, kaže stvari, ili bar stvori mogućnosti da se one naslute u svoj veličini i zamašnosti« Ne upuštajući ·se u razmatranje apsurdne i smešne kritičareve paralele između romana opata Prevoa i filma „Manon”, treba podvući da su „Filmske novine” na ovaj način učinile medveđu uslugu publici, jer su nekritički i epigonski hvalile film koji je i po svojoj nehumamnoj i dešperaterskoj idejnoj osnovi i po izvesnim umetničkim slabostima zaslužio da bude principijelno i oštro kritikovan .

U prikazu italijanskog filma „Gorak pirinač” kritičar „Filmskih novina” ne samo da olako prelazi preko osnovnih idejno-umetničkih slabosti tog filma (o kojima je bilo reči u našoj — i ne samo našoj štampi), nego pokušava da umesto kritike proturi svoje vulgarno sociološke sheme. Bo doslovce citata: „ıhtonomsko stanje današnje Italije — to nam govori scenarist ovog filma — više je nego očajno i u toliko očajnije što se ne vidi nikakav izlaz i rešenje. Bar to ne vidi scenarist Gorkog pirinča”. U uslovima jedne dezorganizovane privrede..” itd. „I scenarist i reditelj ostaju u ulozi lekara koji samo konstatuje simptome bolesti i njene uzroke, ali ne prepisuje i lek. Dijagnoza je postavljena — i to je sve!” Nema recepta, vajka se kritičar. Za ovakav način pisanja nije teško postaviti „dijagnozu”. Kritički duh ovog člankopisca nam, najzad servira ovakvu poslasticu: „Silvana Mangano po svom fizičkom „izgledu pretstavlja jednu od retkih glumica kojoj se ređitelj sme slobodno približiti (!), ne strahujući da će u kretanju kamere slučajno “oikriti kakav njen telesni nedostatak. Silvana Mangano je skladna, harmonična, kao iz mramora izvajana.”

Ushićeni smo, i čemu onda komentar! Informafivni deo „Filmskih „novina” vrvi proizvoljnim, netačnim i neukusnim prilozima. Zasnovan na podacima iz inostranih filmskih revija i časopisa, taj deo sadrži tekstove koji su pravi „biser” iz te prepisivačke rizmice. Tako ćete u njemu naći da je poznati engleski pisac poljske naročmosti Džozef Komrsd »moesmmik južnih mora« (!), a Viljems, ličnost iz mjegovog romana »Almajerova lud-

OLI IIIIIIIIIII II IIIIIIIIIIIIUIT OLI IITIIIITIIIIIIIIITI

I NAJZAD, NESTO. O NJEGOSU

(Nastavak sa druge strane) daljavanje od onih osnovnih ideja, od OnO0g OSnOVNnOgF u Slvnrnosti, na što je Njegoš najintimnije i najumjetničkije i reagovao; zato je i poezija u toj filozofiji slabija nego u »Gorskom vijencu«, iako je, i kao takva, najjača i najvrijednija strana te filozofije; kađ vladika Danilo nariče i zapo-

· maže nad plemenom koje snom mr{i-

»Gorski vijenac«

vijem spava i proklinje takvu zemlju u kojoj je — onda je to poziv na borbu; a kad Njegoš u »Luči« filozofira, ni naročito duboko ni originalno, i prezire sve zemaljsko i materijalno, — onda je to moralo biti i poetski i misaono slabo, a u društvenom smislu slabićko, baš zato što to nije osuda stvamosti, nego njeno pravdanje »višim«, »božanskim« i »JUasionskim« zakonima),

Iz svega rečenog jasno je zašto je najbolje „njegovo djelo. TI ne samo to, nego zašto je »Gorski vijenac«, baš on i samo oh, veliko Njegoševo djelo. Sve se bilo skupilo i sazrelo: i opšti uslovi i lič-

_ no iskustvo, a tu je bio i motiv i po-

' četni oblik, trebalo je još samo moći

ji umjeti reći. A Njegoš je to mogao, prije svega zbog toga Što se sve to skupilo i sazrelo baš oko njega i u njemu, postavši on sam,

Pa šta nam, onđa, ostaje od Njegoša i zašto je on velik i uvijek drag i »svoj« pjesnik? ešto već rekoh o tome. A na kraju moram dodati još

; nešto. Njegoš je uspio da poetski iz· razi djetinjstvo našeg naroda, njego-

ve prve, nevješte možđa, ali snažne,

borbene i nepokoleblive korake na

putu iz srednjevjekovne turske tmi-

- ne ka civilizaciji, na putu ka životu,

ako ne istom ili boljem nego što je život drugih narođa koji su taj put već bili prešli, ono bar životu dostojnom među njima.! I dokle god traju borbe — doduše drukčije i u drugim oblicima i dokle god se kroz njih ra"

#4 Marks je neprolaznu ljepotu MTomera

nalazio baš u tome što

je on pjesnik djetinjstva čovječanstva. i

đa novi život — doduše drugi i drukčiji — Njegoš će uvijek živjeti u nama, kao što živi maše djetinjstvo i naša mladost. I neće proći, ni poslije, Kad se borbe stišaju, jer je do

kraja umjetnički izrazio jedno društveno stanje u jednom konkretnom ~

istoriskom momentu.” Ali kako će ga gledati i osjećati tadašnji ljudi prepustimo mjima, prepustimo stvaralačkom toku društva i ljudskog miŠljsnja., . Ako su idealisti pokušavali da svoJom plitkom filozofijom• ponize ovu veliku poeziju, i to čak i oni kao Isidora, kojoj je Njegoš najljepša i najdublja duhovna strast, — naša je dužnost da tu poeziju uzdignemo i da je . branimo, ako možemo s ništa manjim žarom od onoga s kojim se i vladika Rade, — u svom vremenu borio, protiv itmuša azijatskih nad njegovim narodom. I ne samo to. Idealisti su rekli sve što su mogli da reknu o njemu, oni su danas stvarno

već nijemi i mogu da govore samo

pliće i nejasnije; i jedino još mi materijalisti možemo da kažemo nešto novo i dublje i o ovom pjesniku i da najzad oslobođimo našeg stvarnog — Njegoša od svakojakih reakcionarnih nanosa, da ga podignemo u pravo, ljudsko, zemaljsko, svijetlo carstvo poezije.

? Kao ni u mnoga druga pitanja, nijesam ulazio ni u to da li je Njegoš romantičar, »kao i svi veliki pjesnici« (kako misli Tsidora) ili realist (kako misli Lavrov i drugi). Ako se pod realizmom ne podrazumijeva kmjiževna škola određene epohe, nego vjerno i duboko 1 novo umjetničko odražavanje nekog stanja, bez obzira na oblike tog odražavanja, onda se može o „njemu (kao i o svakom umjetničkom djelu, bez obzira na epohe) govoriti kao o realisti, dakle — samo apstrahujući ga od određene ištoriske književne struje. I obmuto, ako ga vezu{emo za istoriske knji-

. ževne struje, za mačine kazivanja, motive itd. .onda u njemu možemo naći i roman– tizma j drugog, ·

83 Nijesu, razumije se, od prvostepenog značaja te njihove lične sklonosti, · nego objektivni značaj mjihovog društvenog, buržoaskog načina mišljenja.

· Milovan ĐILAS i

i i LA

SKE NOVI

jedna nekulturna i štetna publikacija

· Štampu u socijalističkoj

nica«, čovek »nemzmatnog porekla«, što je sa tačke gledišta engleske aTistokratije veoma značajno, ali za Jugoslaviji pretstavlja · sasvim - neimteresantam, suvišan i po ljudsko dostojanstvo uvTed]jiv podatak. Tu je i izjava Vilijama Holdena »Zlatnog dečaka« Holivukla, koji je navodno »duhowit mladiće i »ima dar zapažanja«, pa su » Filmske novinme« našle za potrebno da donesu sledeći njegov odgovor na Dpitanja o glavnim razlikama između muškaraca i Žena kada nešto kupuju: »Kada muškarac kupuje neku stvar, on to čini jednostavno zato što mu je ona, potrebna, EBvina kćerka, maprotiv, kupuje neku stvar iz više razloga: prvo, želi tu stvar da ima, jer joj je muž rekao da nije u mogućnosti da kupi; drugo, ta slvar će je učiniti viiikom; treće, to je poslednja novost Pariza; četvrto, susedi će prebledetii, od ljubomore; peto, niko nema sličnu sbvar; šesto, ceo svet ima io, seko, to je tako lepa stvar«. Blaženi malograđami iz ređakcije »Pilmskih movima«e! Njih je očigledno šarmirao »zlaitni dečalk« iz Holivuda i oni su mu u– srdno ušsfupili prostor u svom listu me bi li nekako i comi šarmirali »zlatne dečake« »zlatne devojčice« sa na-

ı še kaldrme.

Ako niste mali ko je najlepša žema sveta, redakcija »Pilmskih novina« će zadovoljiti vašu radomalost. »Ivon de Karlo, popularna filmska glumica, smatra se još uvek najlepšom žemom sveta«. Ako strahujete za njenu poziciju — umirite se«. Lepa meksikanka Dolores del Ro, Marija Montez, »atomsika lepotica« Rita Hejvort i italijamska »pin ap gerl« Silvana Mangano postale su poznate širom sveta, »ali — piše u »Filmsilcim novinama« »ipak mi jedna od njih nije dovela u pitanje titulu koju već nelcoliko godina mosi Ivon de Karlo!«

Nekada, pre rata, u Beogradu su izlazile »Nedeljne ilustracije« neke izvesne Mirjam. Bila je fo sladunjava marcipanska rev:ja sa sentimentalnim i romantičnim ljubavnim pričama i mnoštvom fotografija kandidata za ženidbu, odnosno udaju. Mirjam lekilra za mondene i šiparice,*sa izvesnim modifikacijama u duhu vremena, pokušava i danas da nađe svoju publiku. Po iggleđu i stilu uređivanja tu ulogu su dobrim delom preuzele »Pilmske novine«. TI ne može se reći da su njeni ređaktori lišemi smisla da je uspešno ostvare. Ne može se reći da oni nemaju instinkta u osećanju šta je »aktuelno« i »savremeno« Mada se radi o razvijanju »kulta muške lepote« Nekad je to bio Rudolf Valentino, kasnije Klerk Gebl, a damas bitajte semtimentalne gimnaziljalke Stjuart Grendžer. Zato u »Pilmskim novinama« u rubrici »Portreti naših ljubimaca« Grendžer zauzima istaknuto mesto. Uz fokografiju, na kojoj je Grendžer zagrljen sa svojom partnerkom, stoji sveobjašnjavajući tekst: »Sljusrt Grendžer u jednoj od svojoj najčešćih uloga«.

Novine koje pretenduju na {io da budu »filmske« trebalo bi ako ništa drugo da su tačne u podacima koje objavljuju, Međutim. u svakom broju »Bilmskih novina« greške u ispisivanju faktografskih činjenica su redovna pojava. Poznati film »Tramvaj nazvan Žželja« u »Filmskim „novinama« pretvoren je u »Autobus želja«, italijanski filmski reditelj Mario Kamerini proizveden je u »čuvenog majstora neoralističkog pravca«, ialko nije stvonio ni jedan film u stilu neorealizma: snimatelj filma »Dečak Mita« Mihailo Matić je Dušan Matić ;Gaetano iz filma »Heroji ulice« je Raetano, itd. ibd, Dakle, i u tom pogledu »Filmske novine« su primer šarlatanstva i aljkavosti, ;

Da bi opšti lik i fizionomija tog ilustrovanog lista bili kompletni, redakcija se pobrinula da ga obezbedi i sa prilozima kleveiničkos karaktera najniže vrste. U broju od 1 marta o. E. objavljena je tobožnja priča pod naslovom »Kalkulacija« U toj »priči« se prave kukavičke i prljave „aluzije o jedmcm našem filmskom reditelju, njegovim saradnicima i Žfimskom preduzeću sa kojim je oh u UgOVOTnom odnosu. Svestan odgovornosti, jer je takav način pisanja nespojiv sa moralom socijalističkog društva i kažnjiv, pisac tog perfidnog budžaklskog napisa u stilu predrafnih listova KYste Cilevarića, služi se iwmišlijen:m imenima i nazivima, da bi, alto zatre-. ba, mogao da porekne svoje namere. Nema sumnje da takav »stil« odražava svu bedu duhovnih pigmeja oko -· »Pilmslcih novina«, ali isto tako upućuje i na razmr/šljanije o putu i načiriu kako da se pojavama ovakve vrste, u jedmom delu naše štampe, efikasno stane na put.

Pilm je izvanredno prijemčiv i dOstuban najširim masama gledalaca. Ne treba citirati Lenjina, — treba samo malo izbliže pratiti kako se njegov uticaj ·' odražava ma psihologiji mlađih ljudi u našoj zemlji, da bi nam postala jasna njegova ogromna: prođorna moć u formiranju određe-

nih navika i shvatanja. Val nekultur-

nih mjuzikholovskih priredbi i izvesne deformacije lika današnjeg omladinca, o kojima je u poslednje Vreme pisala i naša štampa, dobrim delom proističu i iz dejstva nekih filmova lakog revijalmog žanra, koji su se — u nedostatku dovoljnog broja boljih i umetnički snažnih — prijkazivali u našim bioskopima. Svojim bljutavim i slađunjavim sadržajem, jedan deo filmske štampe, u stilu »PFilmskih novima«, direkino povlađuje “ ide na ruku takvom repertoaru, Umesto đa ga objašnjava i zauzimn određem kritički stav prema filmovima te vrste, takva štampa se idealno dopunjuje sa njima, pa ih čak, jer je nepismena, nadmašuje u trivijalnostiDat ;

_ pasti.

Radđivoje Knežević:

Dobili smo džip: izrešetam mecima, otučen u su-· darima, nagnut, iskrivljen, razglavljen, ulupljen —/ nešto slično Benderovoj Antilopi, s motorom ćudlji-

vim kao divlje magare. Ipak, mora se priznati, za

nas je najljepši na svijetu džip, jer: gori od njega ne može se zamisliti, a bolji ne bi mogao nama Dpri-

Šef putovanja tek je naučio.da okreće volan; ja fačmo znam gdje i kako se sipa vođa u hladnjak; naš reći sapulnik, pjesnik; s crmmim naočarima i bijelim ljetnjim pantalonama, drži u ruci trubu i vrlo vješto na okukama najavljuje opasnost što od nas prijeti onima koji nam dolaze u susret. Ponekad, zadivljen prirodnom ljepotom oko nas i u nama, zaboravi on svoju ftrubačku dužnost, a baš u takvim trenucima dešava se da se suočimo s mekim od onih užasnih »brkača« i »džemsova« natovarenih džakovima. Tada, kroz urlik naglo zaustavljenih mašina, đopiru nam do ušiju stručna mišljenja i vjerodostojna proročanstva drugova šofera o našoj zloj sudbini, ·

Tako prođosmo pored Vrtijeljke, ispod wWjenke Baja Pivljanina i njegovih trideset drugova, dok su prvi rumeni zraci padali na vis rumen i go. Za nama osta Belveder, čuven po mučkom pokolju iz 1986 godine, u kupinama i brazgotinama što ih je Voda prolokala, U dubini ispod nas otkri se zeleno i kao izmišljeno Dobrsko Selo — {iu je Vladika Rade bio otvorio prvu školu s težnjom, i sa slabom nadom, da stigne Evropu. !

Na svakom visu legenda; u svakoj dolini, išpartanoj međama, duga povijest znana i neznana. Po

jedno istorijsko ime na svakom zaokretu -— grč narodnih napora zbijen u jedan talas i u jednu riječ nejasne uspomene. Pcgledaš ispod puta — u UurVi-

nama leže izvrmuti skeleti kamiona pomiješani sa smrvljenim tenkovskim gusjenicama. Okreneš se, a u kamenjaru blješti odvaljeno krilo junkersa sa sivim krstom ili bijelog spitfajera, Svud su rasuti, u vodi i po kamenju, probušeni šlemovi, zarđali, a oko njih raste paprat. Kuće i hanovi gdje su bili, s lozama | puzavicama iznad vrata — sad stoje samo čađavi zidovi, a oko njih ogorele grane voća i žalosni patrljci "loze.

Nad umornom jzranjavljenom zemljom, škoro pustom, širi se zelen odbljesak s jezera uz prodole, «dok se sunce diže,

Put nas prevede preko mosta, poređ tamnopla- .

vOF jezerskog ogledala, kroz neke šume grozničavo zelene, pored usamljenih riječkih kuća, Mali proplanci žute se od cvijeća. U nekim uvalama, gdje se gasio motor, zaticali emo iskonsku tišinu, U daljini preko Jezera propinju se blijedi albanski visovi. Ostrva u vođi čudno izgledaju: do nekih se jasno vidi put čamaca koji održavaju saobraćaj; neka su Dpusta, ili bar izgledaju pusta; do ostrva Kom, na kojem su Rađa Tomova zakaluđerili, sad se mikako ne može doći, Kao da je neka kletva pala na to ostrvce: opkolila ga je sargaska fauna i divljina ga pokriva. Inače, kažu da tamo ima grobova porodice Crnojevića. Do Vira Crmničkog imali smo samo dva sudara — jedan s banderom, drugi sa zaštitnim zidom. Na Viru nam se pridružiše dva čovjeka iz Crmnice ne bi se moglo reći da su seljaci, a uopšte su crnogorski seljaci malo čudan i nešto nesiguran pojam. Ovi su bili u Americi — jedan je iz nje donio zlatne zube i zlatnu bolest, drugi izgleda nije donio ništa osim nekih engleskih rudarskih riječi i nekoliko razočarenja. Poslije su bili po Jtaliji: kao logoraši, a zatim Mao bjegunci u planinama srednje Italije između dva fronta. Najzad su stigli da vide i Njemačku. Sad: ne preziru cni nijedan narod i nijednu zemlju, ima lijepih i dobrih stvari na svijetu, ali Crmnica je za njih majljepši kraj zemlje. Ovdje je sunce i Vino i loze s kojima &u zajedno rasli, a slobođa i slava na svakom koraku, j

Emo za onim brdom, gdje je selo Brčeli, bio je »stan«e Šćepana Maloga. Tu je Kula Đurišića, tamo je Besac, iza Bjelasice Dupilo hneza Nikole Dupioskog iz »Gorskog vijenca«. Svako to selo, i svaki zaseok u njemu, ima neki krvavi ponos i bar jednu pjesmu o tome. Na jednoj strani ću se tukli s Turcima, na drušoj s Austrijancima — nema, ni puškomet razmaka od jednog do drugog bojišta. Jedna puška s Bjelasice sazivala je svu Crmnicu...

U Sutormanu, na uzbrdici zanemože AmkHiilopa. Gurali smo je do vrha, zatim neko vrijeme nizbrdicom, a onda ona opet oživje. Oči nam ispuni, kad se uspravismo, modra morska ravnica, malo ispupčena i zamagljena u daljini gdje se sve plavi. Teško še tako odjednom primiti sve more u oči — suviše je prostrano, Zaustavismo se kraj usamljenog drveta, gdje je u hladovini žamorila česma.

Desno i lijevo ukrštaju se klanci: modre ljute stijene i sedefasta točila nad prašno posrebrenim maslinjacima. U tim klancima, tu ispod nas, iza sela Tudjemila, koje je hranilo paštrovske partizane, jednom je zetski knez Vojislav iništio vizantisku VOjsku i tragove joj zatrpao kamenjem. Sad je tu tišina nad obom hiljada najamničkih i /levamiskih što su urlMle pod kamenim lavinama. Samo pjesnik za'brinuto gleda crne naočare napukle u nekom od naših sudara. | \

Najzad se spustismo u ravnicu maslinjaka, u

. jednu ljepotu druge vrste, Ima tu strahovito starih

maslina grbavih, zgrčenih, s mnogim prozorima u stablu. Kad je Kolumbo pronašao eriku, one su i onda tu stajale i nijesu izgledale mnogo mlađe, Ima ih beskrajno starih — stare su bile i u vrijeme Samuilovih .pohoda na Zetu: imale su fada nešto oko hiljadu godina. Tu stoje i rađaju još od prethrišćanskog vremena. Možda su neke od njih gledale sunce onih dana kad je Lukrecije pisao:

Sad tu, sad tamo sile živofne • pobjeđuju il &loniu u porazu, \ s tužaljkom pogrebnom se miješa plač tek „rođenih na obali svjetlosti... I sad treperi &jaj njihova lišća kao njegovi &tihovi u sjećanju. Nekad su i lijepe stvari trajne na ovom a&vijetu, .

Mihailo LALIĆ

| DVA DANA PRIMORJA

STRADUN SA SPONZOM

U Novom Baru mirisala je morska trava, ribe, izvrmuti čamci. Luka bješe razvaljena, gomila starog kamenja prepriječi put. Iz jedne kovačnice zaglušno Jupahu čekići po nelom gvožđu. Sumce je mneizdržljivo blještalo na jednom bijelom zidu, a miro more kao beskrajna modra sjenka drijemaše iza kuča.

Pet kilometara dalje, na ulazu u Stari Bar, opet posrnuše maša vjerna Rhola — probušena ekserom eplasnu im guma pred našim očima, i mi se tužno pogledasmo. Pošto nijesmo imali čime da zakrpimo, a i niko od mas nije znao kako se to radi — pođosmo da razgledamo varoš i tako razbijemo brigu.

Tu se zaista ima šta gledati: stari zidovi, iscijepani topovima, štrče kao šiljci noževa oko naselja; strme Rkrivudave ulice s neravnom furskom kaldrmom okružene &u zanatliskim ćepencima sa kojih vise neke stare prnje; ispred radnja i u radnjama sjede stari ljudi na podvijenim nogama i gledaju prolaznike s istočnjačkim. mirom i čuđenjem, kao da vele: »Vidite li kako treba sjedjeti? Zar i vi ne biste mogli io da isprobate? Sjedite i smirite se jednom kao ljudi!« l

Neka magarad s korpama, maloaziski izgled, orijemt. Odbljesak sa zelenila i mora baca tračak istočnjačke mistike na kuće i na lica. Čovjeku se za trenutak učini da će se fu sad pojaviti karavan kamila s beđuinima.

'U radnjama nema skoro ništa — rat je sve opljačkao. Poslije svakog rata dođe takva golotinja i praznina, koja zatim traje otprilike isto toliko koliko je rat trajao. No, pošto postoji navika .da se trguje i težnja da se nastavi — ljudi sjede u dućanima na podvijenim nogama i zure. Da ne pođemo praznih mrulmu, kujpismo jednu asumi od trske: jevtina je, a osim ioga možemo je pokloniti prvom ko nam reče da smo to pametno uradili. Dolje u maslinjaku bješe stala kolona kamiona, a šoferi se, kao oko bolesnika, okupili Oko našeg džipa. Nađosmo neke poznanike — zalkrpiše gumu, a mi im poklonismo msuru., Dobro će im poslužiti kad se podvlače ispod kola.

Od Sutomora nema ljepšeg mjesta na moru ni na svim morima svijeta. Kuće su bijele, iznad njih su borovi i koze. Kraj puta izviru dva mlaza hladne vode: pijesak je žut, a voda morska prozirna je do dna još daleko od obale. Na dva mjesta u moru izbijaju hladni izvori — ako je nekom do hlađenja, može ftamo da pođe. Krajevima pored stijena žamori voda — možeš da se ispružiš po vrelom kamenu ih da je slušaš satima kako mijenja melodiju u sto glasova, dok se sunce mavija zalasku i dužaju sjemke.

Sjenka je mlaka i blaga kao pjena s vođe. Polako se gasi dan i more mijenja boju. Niz brdo 6e čuje kozja cingara, a vodom stiže uz lako polirhtavanje prvi večernji talas. Zvijezde se pale nađ pučinom i brdima, a s njima i prve lampe po kućama. Čuje se kako na česmi nataču vodu u festije, kako pred kućama muzu koze .i negdje unutra zvekeću kollićima. .

More je još mlako, a u kamenju što se vazdan sunčalo, ostalo .je još prijatne topline, koja polako iščezava. Pred kafanom se čuje žamor glasova, a na moru sve pljušti od plivača što kliču plavom beskraju, i čini im se da do samih zvijezda mogu dozvati i da im nigdje kraja nema, do iznemoglosti u ljuljanju. Poslije toga Svaka je večera slatka i svaka. postelja meka. San je blago plavetnilo zaljuljano žamorom žalasa Što se svunoć kolrljaju mnatrunjeni zlatnim prahom sa zvijezda.

Jutro je ljubičasti prelaz iz mrkog u modrinu S crvenim mprošjevima, od kojih stabla borova u brdu postaju ružičasta i nježna. Sve više svjetla stiže iz neba i sa valova, do trave u kojoj se iskri rosa. Dođe ti da se, tako obučen, prostreš po tom pijesku što tek počinje da se zagrijava. Na valovima, uz ljuljanje i. iznenadne skokove, kupači izvode slikovitu igru delfina. Kako malo treba čovjeku pa da bude srećan, a kako to ipak rijetko biva! j

Prošlog ljeta, baš negdje u ovo doba, bio sam na južnoj obali Solunskog zaliva, na mjestu gdje se rumeni vinorodni halkidički obronak spušta u ravnicu. Kupali smo se i strahovali zaklonjeni iza zelenog gustiša, spremni da goli kidnemo u vinograde na prvi znak opasnosti. Iza nas u voću &lutile su se Rućice majura Hadži-Bakče; obala je ležala krasma i pusta kilometrima, a iz polja su se čule neprestane eksplozije. Njemci su se spremali za otstupanje i rušili su sve za sobom. Rušili su već danima, a da su nas spazili tu na obali — nikad nam ne bi oprostil; to nevino uživanje u mođrbj vodi i zlatnozelenoj svjetlosti. Možda bi nas strijeljali tu u vinogradu, a možda bi nas stavili na gomilu municije koja će irenutak zatim eksplodirati.

Tzmeđu Sutomora i Petrovca pruža se starostavni, folklorom i elnografski zanimljivi, beshljebni Spič, lijep i mukotrpan. Lanac brđa zaklanja more, ali se morska blizina osjeća po čudnoj blagosti i plavičastim otsjevima u vazduhu. Tu su tvrđave Haj i · i Nehaj — bilo bi zanimljivo popeti se na njih, ali se nema Vremena. Rijetko se vide kuće, rijetko je obrađeno zemljište, ali i pustoš toga kraja lijepa je. Da ima vode, slika bi bila čarobna, ovako — livade su potamnjele, njive žute, ljudi mrki, koščati i tvrdi.

S Buljaricom, ravnom, zelenom i sočnom, počinje oaza oko Lučica i Petrovca. Na Lučicama je kuća zapaljena — znak rimske kulture. Vlasnika su ubili Talijani — jer nije htio da izda narod. Sađ je pusto, samo je grožđe dobro rodilo. Mala plaža kao zlatan polumjesec na modrini romori žalosnom melodijom o ljepoti nekorisnoj, koju niko ne vidi i ne uživa. Učini mi se da smo dobro učinili što smo došli i rađ ove plaže i zidova ogorjelih i ove pustoši koju za trenutak prekidoše naši glasovi, S plaže se vidi kamenito ostrvce s kitom borova i bijelom ribarskom crkvicom na vrhu. y

Iz Petrovca kad se gleda, zavisi od toga s koje tačke, to ostrvce mijenja oblik i,izgled i, kao fatzmorgana, dijeli se i Bsasvim odvaja u dvije zasebne stijene između kojih se može ploviti čamcem. ;

Miločer, ljeta 1945.