Književne novine

vo

(Mastavak MR pete strane)

Sofokle, međutim, okrenut je budućnosti: on se divi čoveku kao gospodaru prirode, \ 2.9 ; 00 savlađivaču mora, zemlje i, zemljinih stvorenja i, uopšte, mjegovu Tregalaštvu, razvite ku i napretku. Taj smoeoni i umni čovek, pošlo je obćzbedđio podmirivanje potreba svog života, uzdigao se do viših oblika postojanja i na-

S DOA |L

| metno je, gde bilo i kako bilo, govoriti o konkureniskoj utakmici između ovih, u suštini raznorodnih manifesta-

aa ji

| |

Pavle Stefanović

NA ZVUĆNO

posletku, podređujući lični cija socijalne volje i duhov-

žudnje opštim inleresima, &lvonio državu, najsavršeniji ako i majsloženiji, plod ljudskog udruživanja, U osnovi Sofoklova “vatanja leži misao da čovekova istomija mije opadanje od savršenoga do nesavršenoga, nego postepeno uzlaženje iz nipina u Visine, razvitak od a-– nimalnosti do humanosti, ne prestano otvaranje novog bića, Sofokle se divi kultuni, a nju čovek može stvarati i unapređivati samo onda ako svojim stvaralaštvom, pored njene kvantitativne strane, koja služi izrađivanju kultumih sredstava, razvija i mjene kvalitativne “strane, Wloje služe izgrađivanju kulturnih vrednosti, i ako stvaranje kulture usklađuje s Onim što Sofokle zove »božjom pravdom« (str. 369) i »nepisanim zakonima božjim« (str. 454—455), kojima se društveni poredak održava, razvija i unapređuje. Prema fome, Sofokle nije, kao Hesiod, u prošlosti nalazio zlatna vremena, nego je, saglasro s vekom u kome je živeo, kulturu smatrao kao po sledicu postepenog razvitka i napretka čovekova, kao što je već učio Ksencfan, koji je rekao: »Nisu bogovi isprva ljudima pokazali sve gsakriveno, nego ovi poslepenim traženjem nalaze bolje. (Dils Odlomci dosokratskih mislilaca. I. 1934. frg. 16). SOfokle, dakle, odbacuje Hoesiodovu Gescendencionu teoriJu, kojoj je osnova pesimistička misao o postepenoj degeneraviji ljudskog roda, i koju je prihvatio Horacije, fe usvoja Hesiodovoj dijametralno supromu ascendencionu feoriju o progresivnom razviću, kojoj je osnovu udario Eshil svojom trilogijom o Prometeju. Eshiloy Prometej nije, kao Horacijev, donošenjem ognja doneo DpDo-

vcrku nevolja, nego svojom stvaralačkom i pronalazač-

kom dcelainošću dao ljudskom rodu sve što mu je biJo potrebnw za njegov razviick i napredak (»veštine sve Prometej dade ljiudimax«. st”. 506), i zato je njegov revoluc.onarski lik i voleo mladi Marks, koji, u predgovoru svojoj doktorskoi disertaciji, kaže za njega da je »naiplemenitiji svetac i mučenik u Tilosofskom kalendaru«.

Miloš N. Đurić

momenat, više

(Nastavak sa prve strane)

su protivrečna gesla neprijateljske ljubavi i ljubavnog neprijateljstva koje spaja po zornicu i publiku.

\ Jeftina roba i klasika Mnogo puta u pozorištima

mislimo da je potrebno »kat= deklamovati

kad prikazati nešto za narod«, puta grešimo., kad potcenjujemo publiku! Zbog nekih gorkih „iskustava kada je glas javnog mnjenja opovr-

oficijelne nazive najkonzervativnijih ustanova). Treba isprobavati nove rediteljske, glumačke i scenografske mogućnosti. tada kada to zahtera nužnost ili gluma. Igrati i režirati u stilu buržoaskih ukusa XIX veka, voditi pozo rište po sistemu »zvezdi«, sa pozornice, teatralno patiti na daskama,

tj. pretstavu koja bi suvoparno preklapati naftapunila kasu. Kod toga mnogo linski

iluzionističke kulise, zbog efekta uništiti logički i emocionalni smisao pasusa — sve Je to nazadnjačko. Na predno je pak, ako sa pozo~

gao dragocena ostvarenja — rišnim čarolijama i sa osmi-

mislimo da će se svetu svideti samo ono što hije ništa naročito.

Iskustva — i lo naročito u poslednjim godinama. pokazala su da su te vrste računa često veoma pogrešne, Bu levarska plaža ne puni kase, »Kvej-Lan« i »Bdvardova de ca« nisu takva dela sa kojima bismo mogli ili smeli zagrevati hladne posetioce! Prognoze često varaju: jedini autor na koga se može osloniti je Šekspir u velikoj tragičnoj varijanti (već kod Šekspirovih komedija stvar nikad nije sigurna), Uopšte, uverenje je: svet više voli da prima kakvu dobru Rklasiku nego „dvosmislenu jednodnevicu i ako se te poslednje čine čoveku više privlačne i zabavne.

I uprkos tome, pogrešno bi bilo kada bi igrali samo Šekspira i Molijera! Poteban je i repertoar savremenog zabavnog žanra. Jedino, tu treba tri puta više meriti i biti više pripremljen na pogreške.

Moderno pozorište, napredna misao i eksperiment

Da, pozorište mora biti takođe moderno. Napredno mora biti (ova dva pojma: »moderno« i ?napredno« u u-– metničkim pitanjima su bliska), mora razotkrivati problematiku onoga što je savre meno upravo u ovoj drušive noj stvarnosti; jer, iskustva nam potvrđuju da je u pozorištu, često, za ovaj ili onaj vredno ono što je živo i aktuelno, iako nije mereno po najvišim umetničkim merilima — kao neka dvosmislena ali već pri znata drevna, vrednost. I pozorište mora biti takođe u samoj interpretaciji moderno, u celini »eksperimentalno«, ako već hoćete ovaj već kompromitovani izraz (poslednje dve godine u Sloveniji dvostruko kompromitovan jer se tu i tamo ovim izrazom često krase i one stva ri koje sa isprobavanjem novih ideja nemaju ni najma-–

nje veze; ta se reč uvukla u pozornišnim

šljenom teatarskom” ubediljivošću, a ne vriskajućom ba„nalnom inferpetacijom, sa uzdržanom ali ne i umrtvljenom doživljajnošću, ispovedaš probleme svoje današnje socijalne stvarnosti i egzisten cijalne problematike

Umetnost vođenja pozorišia

Upravljati pozorišnim' orga nizmom je (bar malo), isto tako umetnost, ne samo orga nizaciska ili lokalno-politička spretnost. Za ovaj posao potreban je »sluh«, ne samo učenost ili ambicija. Cesto moraš znati, bolje rečeno, osetiti, kakve su momentane potrebe i mogućnosti miljea i ustanove (više puta pak, moraš računati i sa tim da ćeš se zbuniti!). Ali, jedno je neporecivo: u našoj stvarnosti sa uspehom i odgovor= no radi samo ono pozorište koje je kompaktno po svojoj familijarnoj solidarnosti, koje je u radnim programima što više raznoliko ali po osnovnim merilima jedinstveno, koje se ne oslanja na saveznike već na rad celine. pozorište, najzad, da vodi brigu za profesionalno podizanje svih svojih članova. .

Madrovi, amaterstvo i DOZOrišna, tradicija.

Posebnost slovenačke pozo rišne istorije jedinstveni je rast iz korenova amaterstva. To je prava naša narodma svojina. Negde je, verovatno, razvoj išao drugim „Dputevima. Kod nas su amaterski napori organski proerasli u profesionalni kvalitet i iz OVog nastali su osnovi profesionalnih pozorišta u sloveni ji. Ne samo da su nastali već i sada nastaju, Amaterstvo je nužan rezervoar regrutacije novih kadrova, a životni put najvećeg „slovenačkog glumca nije slučajnost, već markantan primer.

Svakako potpuna greška bi bila ovo tvrđenje uopštiti i izjednačiti amaterski pozorišni pokret sa umetničkim radom. Nepa-=

Stvaralački podvig

TU povorci ovih desetak porat nih godina jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva — dakle u razdoblju koje nije izazvalo ro đenje našeg muzičkog vrhunca, Slavenskove „Simfonije orijenta“, već je samo imalo čast da ga primi u nasleđe — malo je, sasvim malo muzičkih ostvarcnja (na prste jedne ruke đa ih izbrojiš) za koja bi se smelo reći da nam donose, i svojim du hom, ti. unutarnjim idejnim smislom ,i svojom jezičkom struk turom, tj, OGjsto tonskim formulama muzike — muzičku sliku savremenosti, ili, drugačije Yečeno „da ispoljavaju suštinske, bitne ,ljudske duhovne crte vTremena, autcntična misaona i ose ćajna stanja čoveka našeg đoba, dakle baš bitna svojstva OvVOE nevremena .a da to čine, đa su uspela da to postignu izražajnim sredstvima, jezičkim formu lama muzike, rođenim iz samog duhovnog pulsa tog vremenanevremena, Za moj, upravo i tim našim dobom a ne jedino muzičkim znanjima formnirani muZički ukus „takva su naša domaća, muzička dela: Dušana Ra .đića „Spisak“, za dva ženska glasa i orkestar „na stihove Vas ka Pope (delo koje danas uživa međunarodno pr,znanje o kojem ar dole potpisani usudi, koju BO đdinu ranije, napisati apologet ski panegirik i, zbog čega, sed i polučćelav. zamalo ne bi najuren iz stručnog udruženja\, Knrika Josifa „Isečak“, za solosopran, klavir u četiri ruke i recitatora, na tekst samog kompozitora, zatim Vladana RadovYvanovića sonata za dva klavira, kao i njegov još neizveđeni njz klavirskih preludija i najzad, „Pesme prostora“, neđavno (8, i 12. Oo,m.) ijzveđena kantala za mešoviti hor | orkestar l,jubice Marić, U nekim drugim vređnim našim delima ili je savremeni duh još uvek okovan zastarelim izražajnim obrascima muzike ili je jedan preživijeni prošasti duhovni tonus pomodarški odeven u neke savremene muzičko jezičke formule.)

'Kantata T.jubice Marić, majno vije i najviše naše muzičko ostva renje po datom merilu, ponikla ie na Tlilozofsko-poetskoj inkantaciji zapisa na stećcima kame nim pločama bosanskib nadgrob nih spomenika šizmatičke i jere tičke sekte bogumila (ili patarena) na Balkanu feudalne ere. Već je Vuk video te ploče, ižz-

i Imotskog. i na nii

Sinja. ; Mat Bana vrlo ružno različne likove“ No, bilo je tu i nat-

6

_Ziubieo

pisa „našijem slovima“, a u tim

slovima One večne poezije od Homera do zapisa na antičkim satkofazima, od balada uboge va gabunde Fransoa Vilona đo Li Mastersove „Antologije gradića, Spun Hiver“, ome famozne zbir ke od 214 epitafa, 1915 gođinc.

Ala je to savremeno, — može kogođ reći, Savremeno je — uz

ispevanih

žić vova u njemu. Savremeno je jednim fantastično aktuelnim aromatom, tonusom, osećajnim, iznutra nadirućim zvučnim vidom ljudske drame, večite, važdđašnje ljudske drame, bez ostatka preobražene u jednu čudesno jasnu, Bkoro vidljivu, skoro Oopip= ljivn kavalkadu muelodijski, vit mički, barmonski i tonski-kolo ritno sagsdanih scena, užasa, neu mitnosti, propadljivosti i duhov

*ne nesalomljivosti čoveka u isto

vratio bih — u istom smislu ina”

isti način kao što je fo i opera Bendžamina BHritena „Nasilje nad Lukrecijom“, sa legenđarnom te mom iz drvenog rimskih kraljeva, kao što je to melodrama Stravinskog „dPerze fona“, sa starogrčkim mitosom kao osnovom dramske fabule, kao „Simfonija psalama“ Stravin skog, na, bazi bibliiskih, stabozavetnih tekstova, delo koje ie takođe ovog istoriskop večera, našeg muzičkog života izvedeno, Savremeno je, dakle, delo Ljubice Marić omom specifičnom klimom gemocionalnog napona. i u orkestralnom pielogu i u svih sedam jezgrovitih, komdenzovanih, skoro asWetski sažetih, muzički međitativnih sla-

KNJIŽEVNE NOVINE

\

doba seđam.

riji njegovih uđesa. Savremene su najzad, ove po paradoksalnosti poetske podloge vitalne — da, suštinski vitalne, jer ponosite i gorđe, i prigušeno gnjevne, i pravednički vapajne i buntovme a nikako ne, nigđe, ni u jednom taktu ne grobljanski skthane i razmekšame tonske formule — savremene su, đakle, ove jedinstvene, duboko humanitarne. i univerzalne, svečovečaenske „Pesme prostora“ upravo po jed noj ingeniozno nađemoj i uhvaćenoi miksturi muzičko-jezičkih obrazaca: s jedne strame obrazaca, na limiji tekovina tradicije lučene muzike i, s druge strane, obrazaca proisteklih ne posredno iz sveukupnog zvuče nog fonda danas auditivno opa zive stvarnosti doba. iz elemem tamog brujanja, ječanja, odzva-– njanja današnjeg živog sveta, da Rkle i neposredno iz praslika, pra obrazaca, profotipova svih muzički specifičnih fiormula i struk tura,

Ističući ovu poslednju pomenutu karakteristiku savremenosti u nerazđruživom spoju samog duha i, muzičke fakture sedam „Pesaman prostora“ Ljubice. Marić hoću da upozorim Dpažljive slušaoce sledećih izvođenja ovog dela (jer ono, ako je u nas miligram zđrave i plemenite muzičke politike, mora biti još mnogo puta izvedeno, a ne po rentabilnosti Rkalkuliranoy — đa skrenem pažnju na njegovu Sspecifično muzičku · „ekspresivnost, skoro bih rekao na njegovu operski jasnu dramafičnost, da> kle na činjenicu „da njegova snaga ne izvire iz visoke poetičnosti teksta, već iz priFodnosti i logičnosti samih tonsiih formacija kao takvih.

TF. St.

koje zna·

· nejasnoj konturi

ne ispovesti. Takođe je nemo guče zamisliti đa bi se pozorišni glumci (umetnici«, pre ma nazivu zakonodavca) mogli regrutovati iz vrste ama-– tera, jednostavno na osnovu službenog akta u službenom dosijeu. Ne. Za to je potrebno intenzivno pedagožko delovanje pozorišnih struč'njaka u samim pozorištima: pedagogija na putu stvara lačke prakse. To je tim više potrebno, jer sistem redovnog stručnog školovanja pozorišnih kadrova u Sloveniji nikako nije zadovoljavajući i ne odgovara životnim pofre bama mladih pozorišnih kad Trova niti pak radnim potreba ma pozorišta. Jer, uvek se pokazalo da i stručno školovani glumci moraju preći dug i mučan put školovanja u praksi. Samo u sivaralačkoj saradnji školstva i radnih zavoda, moguće je postići stvaranje novih kadrova: sama škola nije u stanju da ih ostvari, „kao što ih ne mogu roditi ni pozorišta,

Slovenačko pozorište

Siovenačko pozorište je slo venačko samo ako mu je cilj oživljavanje slovenačke drame. Trenutno, ovo u celini nije moguće jer slovenačkih drama nema dovoljno. Ali da se bar jeđanput ili dvaput godišnje ne bi moglo prikazali neko novo i izvorno delo — to ne verujemo. Tragičan položaj nekog slovenačkog pozorišta kome su abonenti i tutori zapovedili da ne sme igrati ni jedno novo slovenačko delo (taj primer zaslužuje da ga kao sramotu zapišemo u slovenačku kulturnu istoriju) — preteći je. Pro tiv takvih tendencija pozorišta se moraju boriti, pa ako ireba i po najvišu cenu. I u svim takvim borbama pozorišta ne bi smela ostati usamljena. Naročito zbog toga što svi računamo da se iz zalaganja počela da rađa, ipak, polagano. upotrebljiva slowonačka dramatika.

Ne verujemo da bi nam bi lo suđeno životarenje u dramafici uvek i samo sa uvezenim hlebom.

Herbert Grin

Prenete se iz sna 1 za trenutak refleks je vaša jedina sivarnost: mutne utvare još uvek su prisutne u realnosti, svet ie jar ko obojen, njegove dimš*nzjje naglašene a prenapregnut duh doživljava obične istine kao misterije; snežna tišina belog pDokrivača, sinoć dok ste se svlačili i gledali kroz prozor na ulicama, je ležala suva mesečjna — struji kroz ave pore vašeg duha i zbunjuje vas, Pobegli bi ste ali nemate kuđa: oko vas mu same čudne stvari, Vaš odnos sa stvarnošću poremećen je. u viziji še otkrivaju novi oblici i otkazuje uđoban sistem ashvatanja preko koga obično primate svet... |

U „Čekanju Godoa“ Beket je bovremeno negirao stvarnost, u njegovoj viziji gubile su se OSnovne dimenzije sveta ali se nino EO češće baš usled takvog bostupka čovek osećao ogoljen do nesvodljivosti. Povest koju je ispničao Beket sasvim je jednostavna: još jednom se susreću dva stvora na ovom očajnom mestu, gde nada trme čim 86 Upali, i gde je suštastvemi čin udarac nogom, na, mestu gde su, izabrali boravište u zaboravljeno vreme da bi se kao zvei šetali u krug i da bi se malo nadali, U nizu mogućih simboia — ili kako bi autor rekao paralela — izgleda u prvi mah da je najvažnije dešifrovati simbol izražen „misterioznim · Godoom, koga Čekaju dva klošara.

Kritičarima se čimi da de na tom putu otkriti sve tajne veze i uticaje koji su formirali Bekotovu filosofiju. Za neke od njih Godo je amrt, za druge duhovni putokaz ili smisao, za nekolicinu on je — ništa. Svako tumocčenje dopušta izvesnu argumentaciju i omogućuje da Beketovo shvatanje objasnimo utica Jom Džojsa, Čiji sekretar ie DiO, Henri Džonsa, Torton Vajhder& pa čak i Kafke ali nas u suštimr udaljuje od prihvatljivog rešenja. Mada se u keketovom filosofskom stavu može nazreti da je formiran pod podnebljem filosofije apsurda i negacile stvarnosti time nije definibvno određen njegov odno8 prema ašvetu i izgleda da se njegova misao najpre može dokučiti analizom dramaturških promena, „Ništa se ne dešava, niko ne dolazi, niko ne Odlazi, užasno je“, kaže iedna ličnost ali u konstataciji da

· je komađ gotovo lišen svake ra-

duje samo je deo istine. Onaj drugi bitr4ji deo, jeste u postup ku definisanja Života jednom određenom situacijom, tačnije rečeno čekanjem. Jer nevažno je šta se čeka, važam je sam čin iščokivanja „strepnja kad se u mirisu vazduha, u senci koja je za trenutak, prekrila sunce, u lića nepoznatog prolaznika, krije tajna važna za naš život.

Ako se tako posmatra, Bekbstov Stav postaje jasno da Godo moše biti bilo šta u ljudskom žŽivotu: sve OnO čemu smo sšpremni da priđamo začaj, U tom relativizmu sadržana je osnovna Eeketova. filosofska formbwla. Ve liččns njegovog dela jeste u načinu Da koji je oživeo tu nadu kojim nas je sapela i stegla, za grlo i u Oporom, gorkom humanizmu koji Je odatle proizišh),

Josipa Slavenskog —

Od pet čula kojima raspolažemo, pod opštim uslovima razvitka ljudske civilizacije razvilo se i zauzelo je vodeće, mesto — čulo vida. Neuporedivo najobilnije ishodište čak i najapstraktnijih naših saznajnih procesa — a zatim, i svih emocionalnih odnosa ljudskih prema predmetima i pojavama saznanja — bilo je od vajkada, jeste danas, i možda još zadugo biće yC bas to jedno između pet ljudskih čula, čulo vida. Samo u sasvim izuzetnim slučajevima, čulo sluha preuzima vođstvo u aktivnosti svesti da odrazi i da konstanino odražava nedokučeno kompleksnu stvarnost sveta u kojem se njome snabdeveno ljudsko biće našlo (tj. zateklo), a kada se takav izuzelmi, sasvim refiki slučaj predominacije čulnog senzibiliteta sluha mnad mormalnim potercijalom senzibiliteta vida združi i kombinuje sa stvaralačkom, umetničkom potencijom ljudske mašte, mi imamo posla sa muzički kreativnim genijem, sa stvaralačxim naponom. fantazije koja jg u stanju ne samo da znatni deo suštine i smisla pojavnog, opazivog sveta asimiluje, nego i da tu su-

i štinu, taj smisao sveta, pomoću ftonskih umetničkih slika, tj. specifičnim sredstvima muzičkog jezika, drugim ljudima iskaže, dostavi, prenese, otkrije.

Jedno takvo izuzetno, retko potentno u prijemčivosti, takoreći usamljeno u izvanrednoj sposobnosti asimjlovanja zvučne slike sveta čulo sluha, i jednog izuzetno posedovanje snage pretvaranja saznajnog i emotivnog iskustva u umetničke slike miuzičkog jczika — pretstavljao je, celim svojim stvaralačkim bićem, muzički genije Josipa Slavenskog. Taj čudesni, teško pojmljivi u svom stvaralačkom integritetu medumurski i u isti mah univerzalni, svetski kompozitor Josip Slavenskij čuo je svet. Čuo je njegovu neiserpno varijabilne zvučne manifestacije, njegove beskonačne šumove, škripe, treskove, Jupe i odisajc: čuo je šapate i govore ljudi, sa čitavim dramama njihovih egzistencija, sabijenim sada u jedan krik, sada u jedan jedva čujni uzdah i jecaj, kao daleki otsev ili odjek kq zna kojeg kikota ili ko zna kojeg dugotrajnog plača i leleka; čuo je grubu, neuglađenu, bespomoćnu i samozaboravnu svirku ljudi ma lako Taznolikim i tako nesavršenim instrumentima, po zadimljenim kafanicama palanačkim, ili neuka, nevešta, promukla, stihijno glasna i gromoglasna, ili baš naprotiv, stihijmo muhla i škrgutna, presahla i iscrpena pevanja liudi, u povorkama, na gozbama, pri sahranama i molepstvijima, u kovitlacima ludo semzualnih obreda ili u protanjenim, paučinasto trošnim mrežama od izukrštanih, ispreplitanih, ispovedničkih dahova malenih ljudskih skupova, oko u oko, nos u nos, začepljeni i zaptiveni, stravično ugroženi i lukavo bremzovani glas u glas. Čuo je najzad, (bolje reći: najpre) tamo gde u ranom detinjstvu, taj čudesni, neuhvatljivi, neprelazni i nezaobilazivi Josip Slavenski, taj pekarski sin u medđumurskom Čalovcu, zvona u podne, zvona #Viečernja, zvona praznična, čuo je, dakle, ali i razabrao je, onim strašnim uhom i sluhom, kojima ga je priroda obdarila, strahotnu složenost artikulisanog zvuka, složenost muzičkog tona, svu beskonačnu kompleksnost alikvotnih tonova u jednom jedinom, osnovnom, istaknutom, polugluvima jedino pristupnog bazalnog tona, Posle je došlo specijalističko muzičko školova-

študija muzičke umetnosti i njenih zakonitosti, u

nje, zi : Var a | (danas krvavoj Budimpešti) i u »zlatnoin«,

Budimpešti | češkom Pragu, ı PVOTIOĆE tao ya izučeni, „stnučno opremljeni i prosvećeni muzičar, kompozitor, docnije i muzički pedagog, a ona prvobitna saznanja, pridošla iz zvonjave u međumurskom Čakovcu, iz zanatlijske tamburice i malograđansike citre višestrune, usadila su se u iu visoku stručnu muzičarsku spremu, i proklijala su i vavek iznova klijala kroz nju, kao primapnna stihija zvuka, kao elementarni, organski pogon jednog nečuveno originalnog muzičkog stvaralaštva, kojem nema ravnog ni sličnog u vascelom svetu zemaljskom, u istoriji i teoriji, u prošlosti i u savremenosti. Pa

, Ogromno sazvučavanje u jednom jedinom arfi' kulisanom fonu, kao neki basnoslovno složeni i gusto naseljeni svet mikroba pod biologovim sočivom mikroskopa, kao ljuti bojevi mikroorganizama u kapljici vode, kao okršaji i lomljave, bitke i sukobljavanja u kubnom santimetmu vazduha koji svi udišemo — to je bio i vazda ostao osnov i primarni mpogomn muzičkog stvaralaštva Josipa Slavenskog. Njegova melod ik a, izrasla i oformljena prvenstveno (iako nikako ne isključivo) na drevnoj pentatonoj lestvici, sveukupna njegova ritmika, lUukotvljena na pulsu ljudskog krvotoka, na šamu malenih i velebnih rečnih

Josip BSlavenski u svome domu 195% godine

geđija. Zanimljivo je đa je delo po Iormi zamišljeno kao strogo reaiističko. Dijalog neprestano

Anuj je pojavu Beketovog dela upoređio sa Pirandelovom dvadeset i trećom —i to ne bez razlo-

M vić, kao Poco „zapleten u miste |N i > yiju svog poštojanja, uhvaćen u | A || |E) |L, } |E) {U Pa || 77 „arežu. kontrađiktornih misli i o

šećanju, zapanjujući je ostvamio složene psihološke prelaze ove ličnosti iz relativne sigurnosti u red ugroženih ljudi. On je imao dva organski koherentna lica, maska jednog bila je ustvari pravo liće onog drugog čoveka. Iza sigurnosti osećala se u dmu grimase neprestana potreba za

potporom, a iza napora da iz razi sebe nezađrživo kuljanje

života. Izgleđalo je kao da neko krvavo sumce, pokretno i nemo kroz mrivo lišće uspomena oba

nikao u suštinu beketovskog primcipa đa otsustvo svesti O 8OD stvenoj tragičnosti ostavlja u du

Josip Slavenski je postao školovani,

iz

ga. jer su Beketove dramaturške promene bile možda i značajnije. U njegovom komadu nema ni konflikta između ličnosti :ti ono koji bi se odigravao u niihovoj svesti. Sve što bi se moglo shvatiti kao sukob ustvari

izaziva čitave spletove asocijaci ja ali ih autor neprestano &vodi na realan podatak iz običnog ži, vota dok paralelno tome svako dnevnim „predmetima daje smi smo sudbinskih simbola. Iz takvog postupka proizlazi utisak

Poco: „Sta će biti a tom slučaju ??*

je samo deo jedne celine antagonističkih pojedinosti: vući na konopcu i biti vučen, davati udarce i krvariti pod njima, mrzeti i voleti. To zaprayo i nisu, 'leme: to su vidovi DošftOjenja, Ako postoji konflikt onda je om u pritisku koji proishodi is nepreštanog spoticanja Dbrotagonista o prirodan poredak stva ri: o smenjivanju dana i noći, gladi i sitosti, zabave i dosade.

Meket je takođe narušio i ijedan od bitnih principa tragedđije po kome njeni junaci bivaju Svesni svoje tragičnosti dok niegove kukavne, izmučene junske ne mače skomnmo mfikalkvn motvami ili mrtafiziČki problemi nego ih zaokupljaju samo svakodnevne malu muke kao dosada, neudobne cipele, nešto usamljenosti i žŽelja za promenom. BS druge strane putevi identifikacije između gledaoca i autorevih nameta teku oprobanim putevima: u „Čekanju Godoa“ emocije nisu zanemarene i mađa. su pod stalnom koafrolom i u većoj meri potiču rasuđivanja. one; omogućuju pledaocu da zbaci sa seba ljušturu „samoće. Glavna prmomena je Što &e gledalac ne indentifikuje sa ličnostima, komada, tim malim, „gmizavim b.ćima već sa samom #situa= cijom. sa ćekanjem. Prolazoni sti drame postali su pioni u igi (cas, jedan važniji, čas drugi) u koior učestvujemo se strahom da nan: se ne olkrije nešto posle čega nećemo moći ni da #iŠEJNO, Večna i opšta pitanja lebde u vazduhu — trenutni udes junaka povremeno ih razbukti u požar U toj igri vrtoglayih asocijacija poseban slučaj svakog gledaoca poštao Je ravnopravan dramski činilac i u lome leži mogućnost da se načini velika modema tra

(Crtež s Mila Dimitrijevića)

da je imagimacija (trajno o,„rmani čona ,u stvari ona je muaksimal no potstaknuta i na taj način nas pisac neprimetno uvlači u mrežu svojih namera.

Beketovi junaci gotovo nemaju prošlosti: podaci koji su nam o njima saopšteni skoro se uvek tiću sađašnjosti a svi koji se odnose na prošlost opšte su pri vode (da su Se našli pri mira ju. da su brali grožđe ili sušili odel» na suncu), Jedini stvar ni podaci dali su o MKstragonu (da je pokušao samoubistvo i da je bio pesnik); ustvari i sadašnjost Vladimira i Mstra– Boma iscrpljuje se u tipičnim pojedinostima trajanja, i već po šle nekog vremena oni više ne razabiru kada se događaj odigrao i bivaju sve nesigurniji da li še uopšte nešto desilo, Pomoću tog: mehanizma Beket obe zličuje vreme: drama se možda odigrala u dva dama, Do svoj prilici ona ie trajala pedesetak godina. Ako trajanje nema jasno određen početak i kraj onda se radi o krugu („dva duga zamor na čina“ — kažu neprijatelji ove dramaturgije), o krugu života u krugu vremena. Na, sličan na čin Beket postupa i sa prosto rom, sa pejzažima u kojima ži vimo: oni su se slili s tim beZzvremenim i u isti mah vremen–skim _frenutkom postojanja dugog kao život. dužeg no što je noć koja jedina donosi pokoj.

Na pohodu „čekanja Godoa“ krop svet pratila ga je zanimljiva sudbina i Kritičari su bež izuzetka pisali da su sa prefstave poneli daleko bleđi utisak nego posle čitanja komađa, Neki su čak zaključivali da se radi o delu scenski neoživljiyvom ali je takvo mišljenje potpuno de mantovala inscenacija. reditelja Vasilija Popovića, Pošto je pro

šama junaka ogromnu prazninu, pnincipa da dok se telo batrga duh firne („živi malo ili nimalo“,

Popović so usretsredio na pitanje: kako razumeti Bekotovu poruku izmaženu u popunjava-

nju te praznine duša sa malo areće ili nesreće, svađom, ulagivanjem, zavisnošću, lakrdijom. dosađom „,onim u osnovi gorkim podđrugivanjem.

U vezi sa ovim bili su i pro blemi ritma pretstave koji se ne Javlja kao posledica akcije jurinka komada. Reditelj je tu po ruku razumco tako da se komad ne može postaviti ni „kao tvageđija, ni kao komedija a ni kao tragi-komeđija zato dto u delu nema čistih elemenata ovih rodova i Što samo od subjektiv nOg gledišta zavisi đa li će ta apsurdna i fantastično složema siutacija biti povođ za smeh (jer to je ı lakrdija) ili wa, Wlač (ona otkriva i razjedajuće istine\. Popović se opredelio za tragičnu grotesku i u dimenziniranom pokretu slumcs na sceni pronašao je pogodan okvir u kome se slutila potres na nemoć junaka da budu nemoćni, U tu crnu prazninu Dpadale su povremeno vamice aiu zija i komad se zgušnjavao do fragedije. Taj mračni poesimizam Popović je humanizovao nekom stravičnom poezijom. Bila je to poezija atmosfere prvenstveno izazvane nreljefnim monolozima, posle kojih je lik bivao obogaćem nekom trajnom poetskom crtom.

Cerebralni Heketov tekst zahtevao je preciznu analizu o me stu ličnosti u zbivanju, jasan o sećai za nijansu i za one karakteristične prelaze sa realnog podatka na apstraktni simbol, Sigurno i pouzdano reditelji ie rešavao sve te zađatke. U građenju dramatičnosti pokazao ie zanimljivu smelost jer je kao jedinog subjekta drame istakao Vladimira dok je oštale istal=o a -naročito BEstragona shvatio kao aberaciju njegove svesti. "Time je Vladimir postao jedini donekle svesni „učesnik drame čekanja i u njegovom povremenom napom da sebe odtedi u vremenu i prostoru, da se Diseti, da se iščupa iz živog blata zaborava u koji ga vuče Mstre, Eon rediteli ie Dronašao moguć nost za stalno zaoštravanje dr matičnosti. Može mu se zameriti što se u Mmftragonovom stavu nije dovoljno osetila neka intuitivna, nagonska snaga. Ritmički profil pretstave formirao je ritmom go vora i raznolikim · glumnsčkim postupkom (0 smenom. proteskne pantomime i realističkog gesla), U niz ozbiljnih rešenja treba pomenufi početak drmmgog čina kađa Vladimir peva pesmu o u bijenom psu i kad pošle mutnog, kolebljivog kretanja, ozaren unu trašnjim olakšanjem, prelazi u simbolično kretanje u krug. Bk spresivnost tog divnog grafičkom rešenja učinila je đa za tremutak u (eliću scenskog vremena, oŽivi esencija Beketove zamisli..,

Gluma je na ovoj premijeri dostigla gornji nivo maših današnjih mogućnosti, R. Marko-

sjava rezonamtni krugov ljudskog lica i na čas ga osvetljava svet lošću izvesnosti da bi ga malo zatim ostavilo u mraku straha,

Ljuba Tadić ostvario je svoju najpotpuniju transformaciju. Nje gov Vladimir „mračna praznina u kojoj povremeno blesne tras svesti pa se odmah izgubi u be zdanima oka, u bezdanima zaborava širio je oko sebe tajan stvenu poeziju argoa. Nekoliko velikih scena ostaće urezane du boko u sećanje i među njima hamletovski monolog pri kraju drugog čina, skoro potresniji za nijansu zato Što se osećalo, zato što se viđelo da ga govori biće nesvešno sudbine.

Za najpotresniju scenu (monolog Likia u prvom činu, ima mo đa zahvalimo M. Tomiću. On je izgrađio ulogu Likia u funk

ćiji tog: monologa — strpljivo iy

tiho ga je pripremao (stalno prikrivanje pogleda!) dok je kasniji đeo uloge ustvari bio samo njegov odjek, Konstantnai neprimetan kao sudbina on je za vreme monologa (inače voema bliskog Džojsovom prosedeu) po stao neumoljiv i suveren gospo dar scene i na gnusan način dje

ujedinio sve učesnike drame u mržnji pred činom rađania svesti.

B. Paskaljević disciplinovano je koristio svoja ijražajna sredstva i u potpunosti se pokoravao rediteljevim namerama.

Vladimir Stamenković

wo .Šfa sad da radimo!“ (Crfež Mila Dimitrijevića)

“